Osećanje stida je izraz nesigurnosti, a usvojimo ga odrastajući i pokušavajući da se prilagodimo očekivanjima drugih. U tome možda nikada nećemo biti dobri, a stid će nas ometati da postanemo bolji u onome u čemu jesmo dobri. Građenje sopstvenih sistema vrednosti odvija se automatski, dok ne dođemo do tačke kada shvatimo da nam je potrebno da sve preispitamo i preuredimo. A tu spada i osećanje stida.
Ne treba se stideti osećanja
Nekako propustimo da se postidimo kad smo ljuti i besni, ali često osećamo stid zbog ranjivosti i tuge, kao da su ta osećanja manje važna i vredna. Kad se ponašamo neadekvatno u besu, stid dolazi kasnije, bude nam žao i krivo i osećamo potrebu da se izvinimo i popravimo stvari. Ali kad smo tužni, osetljivi i na ivici suza, stidimo se odmah i pokušavamo da prikrijemo kako se osećamo. Ako smo svojim suzama nekoga doveli u nepriliku, isto se možemo izviniti kasnije, ali, sva svoja osećanja bi trebalo jednako da vrednujemo i uvažavamo. Tako postajemo svesniji sebe i negujemo samopoštovanje.
