A je l’ lažete vi malo sami sebe?

A je l’ lažete vi malo sami sebe?

I kako vam ide? Ja, evo da se pohvalim, postajem pravi sensei, majstor samoobmane. ’Ajde što stručno foliram druge, od klasičnog “Stižem za 5!“ (pre će biti 5 sati nego minuta, no dobro, who’s counting, bitno da stignem); preko “Maloletna sam, nemam ličnu. Nemam ni 1500 dinara. Da da, sad ću ja da izađem…“ (prokletnici gde su vam vrišteće-zeleni prsluci?); do malo ozbiljnijeg “Ne verujem da ću moći da se vidim sa tobom sutra, imam da učim. Petak? Ne znam, mislim da idem na neki rođendan.“ (e moj ti…), nego što sebi umem da zamažem oči, svaka mi čast!

Znate ono – “Hiljadu puta izgovorena laž postaje istina.“ Ako već niste ovladali samoobmanom, a mnogo se cimate, nervirate i brinete oko sitnica, ja bih vam savetovala da se prepustite njenim čarima. Samo, OPREZNO! Baš kao što je i pri laganju drugih ljudi dozvoljeno koristiti se samo belim lažima, mada neki argumentuju kako je laž za osudu, koje god boje ona bila (ali ’ajde sada, ljudi smo) isti je slučaj i sa malim lažima koje serviramo sebi.

Zato je potpuno ok što ja ovih dana idem okolo ponavljajući mantru: “Imam ja još vremena da učim. Imam sistem. Stići ću sve, ne brinem se ja za te kolokvijume. Moj sistem me nikad nije izneverio. Ok sam, i dalje nije kritično. Učim od sutra.“

Gnusna laž, ali koja je zapravo posledica? Ja sam sa tako zamuljanim pogledom na stvari malo više uživala u svom plazma šejku te večeri, kao i sutradan na žurki, kao i večeras uz film. A negde tamo, kroz par dana, ogromnom silinom će me pogoditi spoznaja da sam se previše igrala sa sudbinom ovog semestra i moraću da bdim nad knjigom danonoćno. Ali, preživeću. No harm, no faul – slatke, bele, laži.

Sada znam da jedino tako, po malo, smem da lažem sebe. Međutim, nekada davno, to nije bio slučaj. Nekada davno ponosno sam gajila iluzije išarane svim mogućim bojama laži od kojih sam ih satkala. Pa sam tako lagala sebe da sam skroz ok, da se nisam ni malo zaljubila, da mi nije stalo, da vrtim ja njega koliko i on mene, da se on ponaša kao kreten zato što me tako puno voli pa ga to zbunjuje i td. I kako sam samo u to lepo verovala! 90% vremena sam verovala i zivela srećna u svojoj iluziji. Problem? Ovih 10% koji ti ne daju mira i naravno činjenica da si sebe ubedila u jednu veliku laž koja ti konstantno visi nad glavom.

A onda se, kao što to obično biva, rasplete mreža laži i primoran si da se suočiš sa činjenicama i prekineš samoobmanu. Tada obično shvatiš koliko bi ti lakše bilo da si video jasno sve to vreme. Trik sa samoobmanom je to što je polu-svesno koristimo kako bi sebi olakšali svakodnevnicu, i katkoročno odagnali brige, razmišljanja, nervozu, spremni da se jednom, pre ili kasnije, suočimo sa istinom. Koliko će taj momenat biti neprijatan, zavisi od toga šta to biramo da obmotamo velom laži ne bi li ga lakše svarili. Upravo zato, već dugo, samu sebe lažem isključivo po pitanju (ne)učenja, svojih osećanja vezanih za trenurno i predstojeće godišnje doba, svoje spremnosti da se odreknem čokolade i sl. – dakle, bele laži. Samo i isključivo bele laži, što i vama toplo preporučujem, ako se u ovom tekstu prepoznate.

Jer, kako tata Frojd kaže: “Iluzije nam se preporučuju jer nas one poštede bola i omoguće nam da umesto njega uživamo u zadovoljstvu. Zato moramo bez žaljenja prihvatiti kad se suoče sa realnošću i raspu u sitne komade.“


Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”