Poučena ličnim iskustvom (nažalost), odlučila sam da sa vama podelim svoje doživljaje koji se tiču gorepomenute teme. Svi mi znamo da u svakoj ozbiljnijoj vezi kad-tad dođe onaj čuveni trenutak kada bi trebalo dečko da ti upozna roditelje. I morate da idete ubrzanim kursom kada vam je dečko stranac, posebno ako je samo u poseti tvojoj zemlji. To je jako veliki blam i stres uglavnom za sve mlađane ljude, a zamislite tek kako je kada vaš dečko ne zna vaš maternji jezik, a vaši roditelji ne znaju maternji jezik vašeg dečka? Mada, kad malo bolje razmislim, oni jedva da znaju srpski, a kamoli neki drugi strani jezik. Pardon, oni znaju neku iskrivljenu verziju ruskog ili nemačkog što su učili kao Titovi pioniri.

Moj tata, majstor blama, često kaže, citiram: “Ja engleski nije da ne znam, znam, ali onako, po sluhu, da razumem. Ja razumem sve što oni tamo na televiziji kažu, ali mi čudno, ja to sve razumem, ali ne znam da govorim.” Poenta je da on šatro sve razume, samo ne ume da reprodukuje. Problem se javlja kada vam je dečko Francuz i kada mu engleski, pobogu, nije jača strana. Shvatate li? I on razume, po sluhu, a ne ume baš da priča na istom. Da ne pominjem da moja keva engleski nabada iz osnovne škole, a brat koji inače mudruje više nego što bi trebalo, nije hteo da bekne na engleskom, iako ga zna dobro, kada je moj dečko kročio na prag moga doma. Džaba je Hrist govorio ljubi bližnjega svoga. Ostala sam prepuštena sama sebi. I tako, došao je taj sudnji dan. Ja nervozna, on nije. Tipičan Francuz. Zvonimo mi na vrata, a tu moja keva krene da deklamuje na nekom tadžikistanskom engleskom: “Velkom, velkom tu aur modest houm, VELKOM!”

Htela sam da umrem. Moj ćale izranja niotkud i pozdravlja se stiskom ruke, bez ijedne reči. Brat se sakrio u sobu. Ja i dalje umirem. Sedamo mi za sofu, a tu se vidi višečasovni trud moje keve da impresionira Francuza – na stolu ima svega, kao da će sutra nastupiti kraj sveta: gibanice, turšije, paprike sa lukom, ćevapi, pljeskavice, salame, sirevi, kobasice, proje, pršut, pogača, pasulj, čvarci, ajvar itd. Dečko ne zna gde će pre da pogleda.

Sedamo svi za sto. The awkward moment kada nastupi ona tišina što bi mogla da se preseče makazama. Odjednom, progovara moj “izabranik” na nečem što je ličilo na pokušaj engleskog: “It iz ol delišis, tejnk ju veri mač, end oh, ju ar veri bjutiful, aj ken si nau vaj Tijana iz sou priti. Vous êtes belle!”, reče Francuz i kupi moju kevu zanavek. A ona, na sedmom nebu, kao da nikad veći kompliment nije dobila. Ja sam umesto tri metra iznad neba, bila neka tri metra ispod zemlje. Zakopali me voljeni. Najbliži. Ovaj moj jede, otvorio mu se apetit, ja ništa ne mogu da progutam.

Moj ćale završava i odlazi u sobu. Bogu hvala, još me nije izblamirao. Keva radi na tome. Brat se povukao u svoje odaje. Ja nemam gde da se sakrijem. Jedan savet – nikada ne ostavljajte svog Francuza nasamo sa svojim roditeljima. Ja sam tu kobnu grešku načinila. Istuširala se, i učinilo mi se da doživljavam delirijum i da čujem da oni pričaju, samo što nisam iz kade ispala. Dolazim, imam šta da čujem, ćale ga rešeta : “Kakve su tvoje namere sa Tijanom?”, sve sa svesrdnim trudom moje keve da bude simultani prevodilac na tarzanski i da nam dočara čari neverbalne komunikacije. Tad sam odlučila da je kraj i otišli smo napolje. Dugo su nam mahali. Ja ih nisam gledala. Ovaj se lepo proveo. Mazohista. Ili možda samo dobro laže. Ako sam ovo preživela, sve ću preživeti. Bukvalno sve.

EPILOG: U međuvremenu smo raskinuli, jer je ispao muško đubre, kao po dobrom starom običaju. Od njega ostali pokloni koje je doneo mojim roditeljima na dar. Vino se popilo, a neki krem od kestena je do skora skupljao prašinu u špajzu. Jednom, ne tako davno, mozda pre mesec dana, moj ćale odluči da ga otvori. I pojeo ga je celog. Sam. Ja nisam imala snage. Mazao ga je na hleb i nosio kao užinu na posao. Rekao mi je: “Šta ti radi onaj tvoj nesrećnik? Ako si ga ostavila, ako, đubre. Aliii što mu je dobar onaj krem mmm, fantazija. Ja sam ga svaki dan nosio na posao, toliko mi se svideo, i zamisli, zahvaljujući tvom dečku uštedeo sam 1000 dinara i kupio prvu pomoć za kola. Pozdravi ga.” Ja u šoku.

Crno: Moj ćale je budala.

Belo: Ako se nešto ne daj Bože desi, imaću prvu pomoć u kolima zahvaljujući nesebičnosti mog bivšeg dragana.

Ne pokušavajte ovo kod kuće.


Tijana Zdravković voli leto, miris starih i novih knjiga, hladni nes, francuski jezik i sve što je povezano sa francuzičastom zemljom. Piše od svoje osme godine i nada se da će u tom pravcu i nastaviti. Ako je tekst koji napiše kvalitetan, ona ga je pretvorila u sebe. Poezija Mike Antića i Artura Remboa joj uvek ulepšava dane one njene mračne, rezonantne kutije adolescentskih urlika. Ako ikada sebi dozvoli da poraste, razmišljaće o onome kada je bila mala. “Je dis qu’il faut être voyant, se faire voyant.”

Editors choice