A ti bi mene… ljubio?

A ti bi mene… ljubio?

Kombinacije i taktike, rekoh.

Jes’ vala.

I svi gledamo kroz takvu lupu – ko hteo, ko primoran…

A danas, prosti Bože, sve po Čolinom “Izgledaš mi kao lutkica iz Trsta” – fine i lepo vaspitane pristojne devojke, na prvom ćošku ga rado primaju u usta, a one odmalena deklarisane kao “slobodnije” spavaju sa daljinskim upravljačem jer sporazuma sa muškarcima nema.

Izađeš pred njega sva naoružana veštinama života, iskustvima bliskih ti žena, svojski i ponosito staneš i kažeš: “Ja sam samostalna žena, žena od akcije i ambicija, znam šta hoću”.

I?

I on se doslovno usere, da prostite na izrazu. Čitam jutros neki tekst “Kada je žena  najseksepilnija” – raspleli muškarci o ženskoj samostalnosti i jačini, a ‘vamo kad stanu pred jednu takvu ostanu bez gaća.

I kad pogledaš, na kraju, kao borba prestola – niko za krunu da se izbori. Svi kao nešto traže, polomiše se tražeći, a kada im piletina primiriše, počinje nećkanje: “Ne mogu da se vezujem”, “Ne mogu trenutno da ti se posvetim”, “Zaslužuješ nekog mnogo boljeg” i iz šupljeg u prazno, a zašto?

Imam jednu od prijateljica koja žestoko upada u krizu “srednjih godina” jer je napunila tridesetu!? I odmah padaju skeneri, laseri, plava svetla i infrared, bore na sunce i ostale panike gde nas nabujale i ofarbane klinke gaze… Kažem: “Aman, ženska glavo, u najlepšim smo godinama, šešir na tu glatku kosu i idemo put jedrih trešanja.” A ona mi sva neka pokunjena, demotivisana, te poletna, te rastrojena, onda se zamislim nad njenim gracioznim bićem i shvatim: Koliko ljubav može biti destruktivna” (reče moja, sad nešto mlađa, prijateljica).

Snaga A ti bi mene… ljubio?

Kompleksi ili šta?

Zašto je muškarcima tako teško da traju udvoje, da se otvore i budu iskreni? Pa nismo ni mi žene babaroge, budimo se sa istim krmeljima u očima i štucamo od ne znam čega. Ali ne, mi kao da smo – ili neosvojive tvrđave, pa nam kršni vitezovi smišljaju taktike, ili smo prazne kante u koje će sipati bilo šta i mi ćemo biti zadovoljne i ispunjene. Aham, i ja mislim. Tada krenu sa najfrustrirajućim delom – “mazanjem očiju”. Mislim, ok je, frajeru, volim svoju šminku i sama je zarađujem, jeftina nije, a još manje nekvalitetna, nemoj me još ti mazati sladunjavim pričama poput: “Ti si divna osoba, nikada mi niko nije prijao kao ti”, “Otići ćemo u moje selo, jednom, dopašće ti se”, ili ono najdublje: “Razmišljam da li je to Ona… da… ona je Ta..”, “Želim te pored sebe”, bla-bla, važi, momak, samo me još informiši koje godine i u kom životu.

I tako  još hiljadu sra*a koja ne bi bila strpana u koš sa pomijama da ih je izgovorio čovek od reči, čovek koji zna šta hoće i ma kakvi ga vetrovi lomili ostaće pri svom, čovek koji održi svoje obećanje i za kog ćeš biti sigurna da je sutra tu za tebe. Za ovu priču taj princ mora da je zaspao u nekoj drugoj bajci, ili možda, jednostavno – na svojoj sofi od umora.

I to je ta priča, sve neki prinčevi na belim jednorozima, vitezovi od zemlje Nedođije, beli ratnici i musketari, a niko da svoje pričice za laku noć pretvori u delo.

Onda mi pukne film, k’o tobož roletna jutros, i saspem mu sve u lice, popljujem i milo i nemilo, pa makar mi bilo poslednje. Bolje sama sa sobom nego sama sa njim, a on će neku serenadu poput one najofucanije: “Nije to što misliš”.

Važi, i ja sam Kameron Dijaz.

Mislim, volim ja pričice i to, al’ bar laži sa stilom da ne provalim, ovako ne ide… desiće ti se nešto loše… nije zbog mene, majke mi, ali bojim se, razneću ti glavu… tako da… ajde, lepo idi na spavanje i mani se tih lego kockica, a ja ću… znam već kako ću.

Pusa, baby!


Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.