Život na Facebooku je prilično buran. Ali ako me pet dana niko ne doda i ako ne sakupim dnevno bar 20 lajkova i steknem nedeljno bar jednog pratioca, nisam baš sigurna da sam živa.

Lako je meni da se zezam, ja imam život i van Facebooka. Ponekad.

A imam i kolegu koji me redovno lajkuje. Na poslu, ne na fejsu.

Otkad sam promenila boju kose, dobila sam samo dva lajka. Uživo.

Još nisam okačila sliku, strah me da neću sakupiti onu dnevnu kvotu od 20. Ali zato mi kolega hrani sujetu svakodnevno. Kad god prođe pored mene, digne palace i kaže lajk, a ja mu uputim smajli. Mislim, osmehnem se. Dođe mi da počnem da ga pratim.

Gledala sam skoro neku reportažu, cura je išla ulicom i startovala ljude pitanjima mogu li da te pratim, hoćeš da budemo prijatelji? I dodavala je po neki lajk za frizuru, komad garderobe, stajling. Sve uz osmeh. Delovalo je totalno nadrealno, da se naježiš. Ljudi su zastajkivali zapanjeni, pokušavali da je izbegnu i otkače, samo je jedna devojka reagovala isto kao što bi na Facebooku. Rekla je važi, naravno.

Možda je provalila, a možda je samo reagovala srcem na slatko objašnjenje simpatične plavušice pa znaš, da budemo prijatelji, tako je malo prijateljstva na svetu.

Ono što je u virtuelnoj realnosti normalno, prihvatljivo i poželjno, u realnosti izaziva podozrenje, strah i odbacivanje.

Možda to znači da smo u stanju da budemo otvoreni za kontakt sa nepoznatima i damo im šansu, prihvatajući ih za prijatelje, samo kad imamo potpunu odstupnicu, koju virtuelnost obezbeđuje.

Ako se pokaže da je neko manijak, dosadan ili tupav, časkom ćemo ga blokirati. Ali ako taj neko zna gde stanujemo i ima naš broj telefona, teško ćemo ga otkačiti.

Realna, razumna i potrebna razlika između fejsa i života, obezbeđuje nam privatnost.

376665 top foto1 0b3gi Aduj me, lajkuj me, prati me

Aduj me, lajkuj me, prati me

Ali potreba da sakupljamo lajkove, pokrećemo diskusije i zezamo se sa nepoznatim ljudima, odnosno Facebook prijateljima, verovatno odslikava tu istu potrebu koju ne možemo da zadovoljimo u okvirima oprezne realnosti. Možda možemo, baš kao u onoj reportaži, ali rizikujemo da nas odmah detektuju za blokiranje.

Mislim, koliko je manijački ići ulicom, zagledati ljude, prilaziti im i tražiti im prijateljstvo?Ili deliti lajkove.

Rade to ljudi ponekad, ali u prihvatljivim socijalnim okvirima.

Zaustave vas na ulici ili vam se obrate u redu na kasi, da vas pitaju gde ste kupili tu kapu, torbu, čizme, jer im se mnogo sviđaju. I vi onda budete polaskani i sa osmehom im date detaljne podatke. Bez ikakve neprijatnosti.

Ali ako vas neko sretne i kaže vam mnogo lepo izgledate, baš mi se sviđate, hoćete li da budemo prijatelji, verovatno ćete pomisliti da nije baš pri sebi, ako je žensko, ili da je manijak, ako je muško.

Kad bi neko maštovit (i dokon) sproveo akciju Facebook na ulicama i angažovao veći broj volontera za taj projekat, koji bi se sprovodio neko duže vreme, da bi posle mesec dana ovo ponašanje dobilo pratioce i lajkere.

Da li bi to uvelo neke manijake u naše živote ili bi nam omogućilo da otvorenije i sa manje zazora komuniciramo sa nepoznatima ili i jedno i drugo?

Eh, lako je meni da se zezam, ja sam u stanju da priđem nekom nepoznatom ko mi se sviđa i da započnem razgovor koji ga neće prepasti i oterati. Odmah. Ali meni nije problem da se osećam neadekvatno, navikla sam.

U realnosti, lajk je mač sa dve oštrice. Rizikujete sa nepoznatima. Možda vredi, a možda ste navukli bedu na vrat.

Držimo se Facebooka. Odoh da prebrojim lajkove.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice