Ahil je širom poznati neuništivi junak koji je ipak nekako stradao. Tačno je da ne postoji ništa što bismo mogli da svrstamo pod večnošću, stoga je neuništivost možda samo dužeg veka od prosečnog.

Svaki čovek je nekako jednak Ahilu. Verujem da stradamo onda kada drugima damo materijal za uništenje.

Nastanak govora je hronološki problematičan, apsolutno je nemoguće oceniti kada se i zašto razvio među ljudima. Od ogromne nam je koristi, ali nam jednako i odmaže.

Sposobnost mišljenja je pretočiva u reči, a izgovoreno može da posluži vijugama za dublje razmišljanje. Govor odlaže samoću. Nismo sami. Kažu da nas ima oko 6 milijardi. I pored tolikog broja ljudi bili bismo usamljeni da smo uskraćeni za govor, ovako smo nekako zauvek vezani. Sve to jeste sjajno kada je od koristi. Ali, znate kako, zaboravili smo da treba paziti šta govorimo. Ne zbog etike, ne zbog pravila ponašanja, već zbog sebe samih.

Verujem da je sve ono iz naših života što podelimo sa drugima potencijalni materijal kojim bi nas mogli uništiti. Sve to poteže i problem međusobnog poverenja.

Znam da je čovek nekako tesan i stisnut dok svoju muku ne podeli i ne poveri nekom, ali i to se prevazilazi.

Očuvanje sebe leži u ćutanju.

Prećutati sebe je obezbediti sigurnije sutra Ahilova šteta

Prećutati sebe je obezbediti sigurnije sutra

Valja najpre razgraničiti šta to smemo o sebi reći, a šta ne. Pre nego što bilo kome nešto poverite najpre se zapitajte sledeće: Da li bih voleo da to što imam o sebi da kažem čuju svi? Ne bi li me bilo stid ukoliko se moja tajna pročuje?

Da, napravite neku vrstu spiska i podelite dešavanja na: Ne bi me bilo stid i Umro bih od srama.

Ljudi od poverenja ne postoje jer svi ljudi imaju sposobnost govora. Ne postoji nijedan garant koji obećava čovekovu ćutnju.

Apsolutno niko osim Vas ne sme da zna gde Vas i koliko boli, šta Vas tišti, a šta slama.

Treba naravno uvek govoriti istinu, ali Vas niko ne može naterati da sve o sebi uvek izlaprdate.

Možete plakati, urlati, lomiti čaše, tanjire, psovati, kleti, gušiti se u suzama, ali ništa od toga ne sme vani. Kada kročite kroz ulazna vrata i za sobom ih zaključate, sve što Vam je na duši teško ne sme da procuri kroz ključaonicu. To šta ste radili u prošlosti je takođe vaša najdublja intima. Niko nije od nas bezgrešan, ali se niko ne oseća toliko grešnim kada se dokopa Vaših ludosti i krene da ih širi. A, znate kako, od prve verzije Vaše, ispričane i poverene, priče do one prepričane verzije, razlika je velika. Susrešćete se sa deformisanom i izobličenom istinom o Vama koja se više i ne može baš istinom nazvati. Ali, još jednom, bićete sami protivu ljudi, a većini se još uvek ponajviše veruje. Sve je to na Vašem putu kako bi Vas još jače dotuklo. Tako i stradamo, govoreći o sebi. Apsolutna tišina o Vašim mukama je neophodna ukoliko želimo istinski da sačuvamo sebe od dodatnih problema.

Nismo neuništivi, svako ima svoju Ahilovu petu. Govoreći previše o sebi pomažemo ljudima da je i pronađu. Svesno ubicama pružamo nož sa naznačenim mestom gde da udare. Ko je bar malo proživeo znaće i da je poverenje više ideal nego činjenica. Ne možemo nikoga kriviti za to jer smo i mi sami jednom izdali ili ćemo jednom da izdamo; svesno ili nesvesno.

Ahil ne bi stradao da se nije pročulo za njegovu slabu tačku. Upamtite to.

Izvori fotografija: weheartit.com, tumblr.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice