U dobra stara vremena procedura je bila sledeća: kupiš film, pažljivo ga ispucaš, odneseš kod fotografa na razvijanje i čekaš dva dana pribojavajući se da ne ispadneš kao idiot. Tom prilikom pošteno te oderu – platiš razvijanje filma, svaku fotku posebno (biraš format, mat ili peskirano) i dobiješ celofanski album da u njega staviš slike na kojima su ti crvene oči, faca k’o u teleta ili neki prolaznik šeta kroz kadar u najboljem slučaju.

Tehnologija je toliko uznapredovala, da danas, za cirka pet glava možeš da kupiš neki treš od fotoaparata, punjive baterije, i da se istripuješ da je tvoja cupi na korak od toga da postane model, avlijaner savršen za reklamu, a motorče koje si budžio celo leto simbol prestiža. I magija može da počne. Da, neko se čitav život obučavao to da radi, ali, ovo je vek doktora Etkera, gde se sve nauči i završi za pet minuta, kao njegovi kancerogeni filovi za torte.

Koncert. Koji si đavo došao ako ćeš da se probijaš do bine i pokušavaš da fotografišeš pevača ili bend? Šta, kao ne znaš kako izgleda? Da se hvališ kako ti je uspelo? Najgori su po meni oni slučajevi koji su ukapirali kako se snima, pa žele i taj momenat da zabeleže. Alo bre, to je koncert. Osećaj, stvar trenutka. Nešto što ćeš da pamtiš ceo život. Posebnu kategoriju čine oni koji uporno fotografišu vatromete i kojekakve piro efekte. Pa i dete od pet godina može da uvidi da je vatromet na fotki samo muljevina kojekakvih tačkica, dok je u prirodi sasvim drugačiji. No dobro. Za nekog je vatromet doživljaj godine.

Letovanje. Lele, pa gde to da se propusti? Nekad se kupovalo po tri filma, ali danas je tu memorijska kartica. Vraćaš se kući i smaraš prijatelje da pregledaju vaših 1352 fantastične fotke: dve glavudže i more iza, žderete picu prečnika metar (j…ga, u Srbiji se štedi, pa se jede socijalna, parče), zagrljeni se smejete sa frendovima švabama ili nekim bušmanima (koje ste navatali ako letujete van CG), umolili ste Harisa Džinovića da stane pored vas, a ti si legendo dig’o dva prsta, pijete džinovske koktele, i neka crknu dušmani koji će to da gledaju na fejsu, a ako ste kojom magijom letovali u Egiptu, zemlji snova srpskih seljaka, duhovito pružate ruku da izgleda kao da ste naslonjeni na piramidu (jako, jako originalno). Zatim ide session iz sobe: tvoja cupi u kupaćem, i nečim napupelim što liči na grudi, guzi se po krevetu, gleda u daljinu sa terase, dok kineske ogromne cvike imaju ulogu rajfa, da sklone njenu kosu u fronclama sa lica. Naravno, ove fotke se pokazuju samo najužem društvu.

Kao i svako u Srbiji, i ti si veliki vernik. Iskreno, ne znaš zašto se zapravo posti, ali zato imaš kolekciju sa Svetim Nikolom, Arhanđelom Mihajlom, Bogorodicom i ostalima. Za neupućene, Ikonoborstvo (spor oko ikona – da li bi svece trebalo prikazivati na freskama i drvetu) je kulminiralo u osmom veku, i tada je na Vaseljenskom saboru odlučeno da se ikone poštuju i da to nije idolopoklonstvo. Međutim, tebe to ne sprečava da svaki put ovekovečiš nekog sveca kada se nađeš u njegovom prisustvu (iako bi bilo pametnije da ga zamoliš za malo pameti). Nažalost, ne živimo u doba starih Grka, kada bi te Hera spržila zato što si pokušao da je slikaš, a ona nije zadovoljna kako ju je autor predstavio.

Noćni život. Oh yeah! Ne dopuštaš konobaru da sklanja prazne flaše, samo da bi se slikao pored njih, i da zlobnici naslute koliko si para potrošio tu noć. Ceo mesec odvajaš od usta da bi otišao na Scandal žurku u Bubanj Potok, i slikao Vrelu Nelu kako se znojava trlja o šipke kaveza. A ako si pravi baja, imaš sto do muzike, i svakih par minuta vadiš aparat, ne bi li ovekovečio donji veš i bulju neke od naših poznatih pevaljki. A ako si riba? Glabaš jedan koktel celo veče i uporno poziraš sa njim. Nema veze što je čaša štrokava od tvog karmina, bitno da se vidi šta piju prave cice. Onda odlaziš u toalet, daješ aparat Baba Seri i guziš se po lavabou, dok ti se prljav toalet papir zabo u štiklu, a ispod tebe pozira prepuna kanta sa otpacima i… (da ne detaljišem).

Posebnu kategoriju čine oni smorovi koji jednom godišnje otiđu u restoran, naruče mešano meso ili najveće špagete, i zamole konobara ili nekog gosta da zabeleži taj trenutak, jako bitan u njihovim životima. Mali savet od nekadašnjeg menadžera jednog od najboljih restorana u gradu: ne tražite to od konobara, smejaće vam se celo osoblje dok budete odlazili.

Modeling. Mislim, što da ne. Nije više nužno da se samo lepi ljudi slikaju. Pa mnogi veliki ljudi su bili ružnjikavi i to ih nije sprečavalo da se fotografišu. Doduše, oni su imali motiv. Ti na poslu. Kafana, kanc, auto perionica, ma nije ni bitno. Čekaš priliku kad kolege nisu u blizini, i bacaš se u akciju. Obavezno se slikaš za računarom, pored tebe je fon. Onda ti kolega, veći nesrećnik nego ti daje aparat, pa ti malo slikaš njega. Vau, kako je to zanimljivo. I naravno, par šuteva dok pričaš mobilnim. Čisto da se vidi. Automobil. Motor. Motorne sanke. Nije bitno čije je, bitno je da si se naguzio/la, praviš neku bitnu facu, i za trenutak zamišljaš da si lik iz nekog filma. A kad dođe sajam automobila, ili neki moto-skup u tvoj grad, ceo svet je tvoj. Fotke iz gajbe. Pa je l’ baba za džaba ceo život heklala muštikle i keva bockala goblene? Sve to mora da se vidi. Na zidu ti je uramljena ikona kućne slave, a odmah pored njega kalendar mesare Milovan i poster Zuhre Aleksić. U kupatilu ti je vodokotlić kriv na jednu stranu, fali po koja pločica, međutim, ti ponosno oblačiš svoje Extreme gaće ili neki svetlucavi kupaći i zamišljaš kako će jednog dana Grand revija štampati tvoje postere. Slava, Božić, rođendani. Prase mora da se vidi, i to celo, kao i arsenal sitnih kolača. Obavezno je tu neko derle, ljubimče porodice, koga ćeš fotkati bar pola sata. Za kraj idu grupne fotkice, sa zdravljenjem, grljenjem, i ostalim. Da se vidi, i da se zna.

Mogla bih ovako u nedogled, ali ću i sama izgubiti volju za poziranjem, iako, kao i većina vas, smatram da sam fotogenična. Btw, može se primetiti da nijednom nisam iskoristila novopečeni termin od kog mi se povraća – uslikati. Fotografisati, slikati, fotkati, bilo šta, samo ne uslikati. Retko ružan novoizmišljen glagol.

I da, ima nade, iako niste lepi ili fotogenični. Rešenje br 1: zamolite nekog klinca iz kraja da primeni na vama trikove fotošopa (koje je naučio dok je budžio sebi mišiće), i rešenje br 2: profesionalni foto studio.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice