Ako je sve bila samo laž

Ako je sve bila samo laž

Radoznalost je ubila mačku. Drago mi je, ja sam mačka koja je iskoristila svih devet života. Molim za još jednu retrospektivu, čisto da ne zaboravim osećaj. I opet ono šta bi bilo kad bi bilo? Tako ga mrzim. Da nisam ostala to jutro sama, da nije ostavio uključen Skype, da nisam imala nezadrživu potrebu da čačkam gde ne treba… Ono što ne znaš ne može da te boli, a ono što te ne ubije to te samo čini jačom. Od dva zla izaberi ono manje gore. Ja sam izabrala da boli. Je*i ga. Nekada mi se čini da sam mazohista. I priznaću vam da me nije ojačalo. Naprotiv, postala sam samo ranjivija. Boli, boli, pa zaboli još jače.

Gledala sam ga onim pogledom za koji znam da ga užasno nervira. U isto vreme nervirala sam samu sebe što nisam dovoljno jaka da mu kažem u lice sve ono što me peče. Odlučila sam da budem mudra, sačekam jutro koje je pametnije od večeri. Gorela sam na ovih minus pet. Nisam osećala hladnoću, nisam osećala ništa, a ipak sam drhtala. Tu pored njega. Treba da ga poljubim, da ili ne? Ljubim ga. Želim da pobegnem što pre. Zalupim vrata, odlazim, ne okrećem se.

Te večeri, mudrica nije mogla ni da zaspi, a jutro sam dočekala na vlažnom jastuku.

slika3 Ako je sve bila samo laž

Od dva zla, izaberi manje gore

Kao po navici još jedno razočaranje, još jedan poraz. Ako je postojalo poverenje, sada ga više nema. Ljubav je tu i dalje, ona koju ne znam da podelim, jer se isuviše plašim. Tu je, a kao da ne postoji. Ogromna je, a kao da je niko ne vidi i ne oseća.

Pre neko veče sam ga posmatrala dok je bezbrižno spavao. Lica usnulog i nevinog. Pogledom prikovana za njegove usne, sklopljene oči, po koju boru na čelu… njegove ruke koje me ovaj put nisu grlile. Krenem da ga dodirnem, pa odustanem. Ne želim da ga budim. Okrenem se na leđa i zurim u plafon. Razmišljam koliko ga volim, koliko mi je potreban. Šta da se nikada nismo sreli, i kako bih bez njega ako krene po zlu? Ako se jednog dana probudim, a on ne bude tu. To prokleto veče kao da nije ni bio moj. Dalek i odsutan. Upoređujem datume, tada se dopisivao sa njom. Da li je zaspao misleći na nju, ili na onu koja je bila tu kraj njega? Kojoj je bio sve, centar njenog sveta. Ko sam mu bila ja? Taj neko nebitan u njihovoj priči? Da li je izbledela stranica na kojoj je bila ispisana naša?

Nemam snage da razmišljam. Isključujem telefon, ne želim da ga čujem. Možda sam kukavica, ali nisam đubre. Možda ne pričam mnogo, ali ga bar nisam lagala. Nikada. I ako je sve bila samo laž, krajnje vreme je da ga pustim da bi mogao iskreno da voli. Neku drugu. Ako nije, neka me pamti onakvu kakva sam bila za njega i sa njim. Kažu, biće bolje, doći će neka nova ljubav.

Neće. A i ako dođe, biće nevažna naspram ove. Samo još jedna laž u nizu.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”