Sve jednom prođe. To je jedina istina pouzdano otkrivena. Svako postojanje je osuđeno pri nastanku samim nastankom. Svaki nas novi dan približava grobu, a svaki prošli je merilo udaljenosti od začeća. Ako su naši životi različiti, neminovno su svi jednaki u srži. Živimo kako bismo umrli. Kada sagledamo stvari sa ove tačke gledišta sve gubi smisao. Svaki naš trud, svaka naša sreća, patnja svedeni su na nebitne stavke. Čemu sve kada ćemo svi jednom biti ili zakopani ili spaljeni? Zašto bolujemo kada nas čeka kraj, zašto uživamo kada nam je jedino obećan grob?

Zato jer postoji to nešto zvano životom dok srce ne otkuca poslednji tutanj.

Kroz život nećeš da znaš kako sve dok te iskustva ne nauče. Mnogi će proći kroz tvoje oči, kroz tvoje srce. Kažem proći, jer su i ljudi u jednom životu kao i život prolazni. Svako će na svoj način da te obeleži. Nosićeš žigove, ujede, ponekad i tuđu sramotu, nosićeš nepravdu. Retko ćeš se s osmehom sećati ljudi koji su otišli. Takvi su krajevi; razvratni i bolni. Možda se zato i ponajviše sećamo izgubljenog – jer je obeleženo težinom gadnog kraja.

Život je slobodni prostor, ali nas to slobodnima ne čini. Tuđe slobode utiču na našu i samim time je ograničavaju. Slobodan se niko nije rodio, a život ne daje direktne uslove za tu istu slobodu. Uči se kako postati slobodan.

Kao student filozofije, naučili su me da postojanje slobode zavisi od postojanja granica. Ako su granice putokazi koji usmeravaju, sloboda je moguća jedino ako usmerimo sebe. Ali, da li još uvek možemo da govorimo o slobodi kada nas tuđe odluke predodrede? Sloboda verovatno čuči u prihvatanju naizgled fatalnih događaja i u sposobnosti prevazilaženja tih istih. Sloboda je sklad primljenih udaraca i očuvanja svog bića u potpunoj celini tako da nam obraz uvek ostane čist. Što nas navodi da ustanovimo kako su jedino dobri ljudi slobodni. Nije slobodan onaj koji je zloban; bilo da se radi o svesnoj ili nesvesnoj zlobi.

No, da se vratimo početku i kraju. Kao što i rekoh, mnogi će vas jednom izdati, napustiti, zabiti nož u leđa i srećni nastaviti dalje. Iskusili su mnogi među nama izdaje raznih vrsta baš onda kada su najviše verovali. Zato i imam potrebu da se taknem krajeva pre konačnog. Nakon njega ništa ne može da nas zaboli, ali dok nam se za života dešavaju osećamo ih svom snagom.

Naše sve je potencijalno tuđe, ali postoji nešto što nikada ne može nikome da pripadne; naš osmeh. Za crne dane se ne čuva novac, već on. Svako naše materijalno dobro može da bude oteto, naši organi humano podeljeni i te usne razvučene u mesečev srp pokušaće da ti otmu. Ne daj se! I kada mrtav ležiš, kada padaš, kada naiđe zlo i kada nema nijedan razlog za to – smej se! Osmeh je jedino stvarno vlasništvo. Kroz osmeh se i najteže lakše podnosi. On nije oružje već mogućnost da ojačaš sebe. Prizovi ga iz dubine duše, nek odjekne nad tvojom nevoljom. Neka on bude dokaz da ti jedino konačni kraj može nešto, i svi će počinioci krajeva u tvom životu zanemeti nad tvojom snagom.

Tvoj je podeil ga nasmej druge ali nikome ne dozvoli da ti ga slica skine Al osmeh nikom ne daj

Tvoj je, podeil ga, nasmej druge, ali nikome ne dozvoli da ti ga s lica skine

Kao potomci prvih zabeleženih grešnika u istoriji, život više nije bio dar već kazna i dobio je svoj početak i kraj. Ludi mu se raduju, pametni ga žive iz pomirenja, dok ga se glupi i ne sećaju. Rođen si, umrećeš, u međuvremenu dišeš – zato načini sebe slobodnim, živi život sa svešću da je on kazna i da ćeš vrlo često i nedužan da plaćaš, ne raduj mu se previše, a kada naiđe najteže – onda se najviše smej i tvoj osmeh nikom ne daj.

Izvori fotografija: konczy.devianart.com, thefabulousgiver.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

 

Editors choice