Glas ću jednog dana, čini mi se, da izgubim! Zube ću da istupim. Pričam i pričam, nekada me toliko ponese držanje monologa pa malo i povisim ton, i opet ništa. Ali baš ništa. Šupljoglavi su i dalje šupljoglavi, tvrdoglavi su i dalje kao mazge, budale me čak prave budalom, nebo je uvek plavo, samo visibabe cvetaju ranije.

Stvarno se osećam kao da imam ljusku jajeta na glavi i da povazdan kao papagaj ponavljam da je nešto nepravda. Zato što to fakat i jeste. Kako to, pitam se stalno, za različite ljude, u istim okolnostima, važe različiti aršini? I da li se različito vaga po zasluzi ili je posredi neko drugo merilo?

Mora da je sreća. Da, to je jedino objašnjenje. Da neko ima više, a neko manje sreće. A kako se kolo sreće okreće, moraće onda nekada da strefi i one prema kojima nije bila naklonjena. Za deset godina, ali doći će! Samo se treba naoružati strpljenjem.

A kako se naoružati strpljenjem, kada smo svakodnevno pod stresom zbog neverovatno ludog tempa koji nam se nameće? Sve se radi ofrlje, brzo, sve je postalo za jednokratnu upotrebu. Zgužvaš kao tetrapak, to se reciklira, i tako ukrug. Uvek veličam ljubav, obožavam i samu ideju o njoj, ideju o dva bića koja spaja ta nevidljiva, neopipljiva nit. Ali, po mom skromnom mišljenju, i ona je postala komercijalizovana, a samim tim i površna. U takve odnose se stupa po nekim fazama, sekvencama, sada je vreme za ovo, sada za ono, ne znam… Izgubila se spontanost.

 Ali to je nepravda!

Da li se osećate ponekad kao on?

I nije samo ljubav pretrpela nepravdu! I druženje, prijateljstva. Ljudi se sve manje druže radi druženja, zabave, sve više iz nekakve koristi. Ovde, naravno, ne ubrajam prijatelje, prave prijatelje koji će biti uz vas, ma šta god se desilo, ali priznajte, retkost je to danas. Ne kažem da nije oduvek tako bilo, ali danas je samo izraženije. Niču neka instant prijateljstva, kumstva, šta god… Eto, proizvodi, tako da ih nazovem, koji posluže svrsi i posle padnu u zaborav.

Danas svako ima neko zvanje. Dugačko, komplikovano. Egzotično. Pre nekoliko dana sam na stranicama ovog našeg magazina pročitala odličan tekst o tome kako svako sebi daje za pravo da se proglasi vrsnim modnim znalcem, da zalepi par svojih fotografija na net i kaže da je modni bloger. Prosto kao pasulj! To je samo jedan primer u moru drugih samoproklamovanih. Mnogo mi je tužno što se potpuno neplanski, poslednjih godina kao sa trake izbacuju svršeni studenti koji su munjevitom brzinom stekli diplome i bukvalno protrčali kroz gradivo. Svi su mladi, puni elana, pucaju od samopouzdanja, željni su dokazivanja… Razumete me. Ali gotovo ruku smem da stavim da se polovina od ukupnog broja njih snalazi sa diplomom kao da se našlo u nebranom grožđu. E, zato nije fer biti veliki dr, mr, potencirati zvanje, a znanje ostalo tamo negde za katedrom ispita. Držalo bure vodu dok majstori nišu otišli!

Uopšte gledano, na svakom ćošku vidim nepravdu. Jači muštraju slabije; stariji zajedljivo gledaju mlađe; u vezama se vara, a glumi sreća i radost; isti je slučaj i sa brakovima.

Ali, večiti sam optimista, čak i onda kada mi plafon na glavu pada! Kao što sam već rekla, okreće se kolo sreće. Oni koji su nepravedno stigli na vrh, strmoglavo i bolno udaraju o tle. Uvek bilo i uvek će biti. Nepravda boli, ali pravda je slatka.

Izvori fotografija: weheartit.com, flickr.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice