Prvi dan na novom radnom mestu svakako je pun avantura i nasmejanih predusretljivih kolega. Već posle mesec dana – osmesi za koje ste mislili da su iskreni, nekako su se ukiselili. U poslovnom svetu ne poštuju svi moto: kako radiš, tako ti se vraća. Surovi kapitalizam od mnogih je napravio čudovišta, koja su u stanju da gaze preko leševa da bi postigli uspeh. Pitala sam ljude koji su uspešni u svojim profesijama da li u borbi za uspeh koriste sva sredstva ili ne.

Slika125 Anketa: Svim sredstvima do uspeha ili ne?

Ipak postoje oni koji veruju da se do uspeha stiže timskim radom

“Do uspeha sam spreman da idem onoliko koliko smatram da je potrebno, a to je najčešće dovoljno, i ne ugrožava nikoga. Biram sredstva tako što ne gazim po mrtvima.” (Danilo, 23 godine)

“Spreman sam da idem do samog kraja sveta svojim sredstvima. Uvek sam svoj, i teško pravim kompromise. Gazim samo po nogama onih koji pokušavaju da me sapletu.” (Petar, 34 godine)

“Biram sredstva, mada volim i da ugazim kretena. Onome ko je spreman da gazi po mrtvima volim da se ukenjam u računicu.” (Dušan, 27 godina)

“Po mom mišljenju, uspeh dolazi iznutra. Kada sredstvima sopstvene snage uspemo da savladamo opstruktora u sebi, uspeh izvan nas je zagarantovan. Pitanje je, šta je za koga uspeh.” (Mita, 30 godina)

“Nikad ne bih gazila po drugima. Mislim da je za uspeh, pored sposobnosti, potrebno biti strpljiv i jak da bi na kraju dokazao koliko vrediš. Ne bih prepustila posao ili uspeh nekome za koga mislim da je gori, ali ne bih se ni borila protiv boljih, dok ne dostignem njihov nivo. Učila bih od njih.” (Miljana, 28 godina)

“Tri pravila uspeha kojima se vodim su: bol je privremen, žrtvovati sve što sada jesam za ono što ću da postanem i biti spreman na disanje.” (Saša, 24 godine)

“Borim se dok god ne škodi meni, a pogotovu ne drugima. Svet je dovoljno veliki da svako može da se ostvari bez povređivanja drugih. Nikada nisam sebe dovela u situaciju da je potrebno da nekog zgazim da bih napredovala. Naprotiv, samo kroz pomoć drugima i jačanja ljudi oko sebe, čovek zaista može da napreduje.” (Ana Marija, 25 godina)

“Uglavnom ljudi nemaju hrabrosti da priznaju, ali istina je prosta: često sami sebe iznenadimo na šta smo sve spremni zarad neke dobiti. Lično, ne gazim po mrtvima, za to treba jak želudac, moj je hranom suviše zauzet, ali sve ostalo što doseže granice podlosti, prevare i koristoljublja u mračnim trenucima borbe za moć, svakako dolazi u obzir.” (Tijana, 26 godina)

“Ne bih gazila po mrtvima da dođem do cilja, eventualno po onim bolesnima koji ne mogu da se brane niti da me zaustave, dok ja ponosito gazim preko trulih leševa zapadnjačkog kapitalizma u pohodu na osvajanje novog biznis-prostranstva. Tjeeste. Da je tako, ne bih sedela ovde i radila za malu platu, nego bih sedela na jahti i ispijala pivo iz flaše (da, mora se zadržati deo paorske estetike, jer smo samo onda true), a prethodno sam izlaktala koleginice po zubima i tako im objasnila da ja mogu duže da izdržim svršavanje po licu da bih dobila ono što mi treba. Woo-hoo!
Elem, ukoliko je osoba spremna da pogazi svaki osećaj odgovornosti prema drugima, ako nema problem sa tim da izneveri sebe i odbaci druge ljude zarad nekoliko poena u poslovnom dosijeu, onda bih tim ljudima poručila sledeće: treba da se ubijete odmah! Da, baš odmah, idi, ubij se da napraviš mesta za one ljude koji strpljivo čekaju u redovima na birou i govore tiho, jer i ja sam jedna od njih, budući da ne mogu da se nateram da budem bezobrazna i bezobzirna i tako se uklopim u ovaj prljavi svet. Pomozite mi, ubijte se. Hvala.” (Ana, 26 godina)

“Na putu do uspeha spreman sam da činim sve što je časno i pošteno. Mogu i da čistim leševe koji ostaju za drugima, ako treba, ali da neko mojom zaslugom postane leš, to ne bih voleo.” (Milan, 25 godina)

“Imam sreću te radim u neprofitnom sektoru gde ne vladaju pravila borbe kao u korporativnom, te mogu da morališem kako biram sredstva, ne gazim po mrtvima, poštujem kolege i saradnike. Ne znam kako bih se ponašao da radim u nekoj banci, marketinškoj agenciji ili nekoj drugoj zločinačkoj kompaniji. Možda bih prešao na tamnu stranu i gazio preko mrtvih. Trudim se da budem korektan i pošten prema ljudima sa kojima radim, da živim po pravilima koje zagovaram, kako ne bih ispao licemer kad kažem da sam levičar, socijalista i borac za prava radnika!” (Predrag, 34 godine)

“Cilj ne treba da opravdava sredstvo. Verujem da se na kraju vredan rad isplati i sve nekako dođe na svoje.” (Nevena, 28 godina)

“Biram sredstva i nikada ne bih gazio po mrtvima, jer je posle takvih postupaka nemoguće sarađivati sa kolegama. Stvorila bi se negativna atmosfera na radnom mestu zbog koje bih nezadovoljan odlazio na posao. Mislim da se do uspeha može doći pravim idejama, dobrom komunikacijom, delegiranjem (što pokazuje da verujemo svojim kolegama) i strpljenjem. Ponekad je potrebna i izvesna doza sreće. Čovek se oseća bolje ako je nešto postigao na ovaj način i ako na tom putu nije stvorio neprijatelje. Onda i samo zadovoljstvo zbog (zajedničkog) uspeha ima sa kim da podeli.” (Petar, 36 godina)

“Iskreno, dok sam bio mlađi mislio sam da je za uspeh vredno biti surov i ne birati sredstva. Ipak, kako stičem iskustvo i shvatam šta su zapravo važne stvari u životu, sve manje sam pobornik toga. Mislim da je moguće pametno odabrati sredstva kako bi se postigao uspeh. Ljudi puni mržnje i bez osećanja ne biraju sredstva, ali kako kažu karma is bitch. Jednom ti pregaziš nekoga, a potom njih deset pregazi tebe. Bitno je ostati živ i zdrav, a meni je važan i čist obraz. Stoga, biram uspeh na teži način – mukotrpnim radom, talentom i dobrim ophođenjem prema ljudima.” (Milan, 28 godina)

“Nažalost (ili na sreću), nikada nisam uzimala tu opciju gaženja drugih ljudi, do sada sam uglavnom stvari prepuštala vrednom radu i sreći, i time dozvoljala da drugi gaze mene! I dalje se učim da budem taktičnija u životu, ali ne u smislu da gazim druge, već da sebi olakšam način na koji ću doći do cilja bez otisaka mojih cipela na nečijem čelu ili zadnjici.” (Ana, 23 godine)


Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka je i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.

Editors choice