U 21. veku, vremenu emancipacije žena, nepotpune i prividne, ali barem deklarativne jednakosti polova, (koja će, nadamo se, zaživeti u onim životnim sferama u kojima to ima smisla), ne mogu bez čuđenja da se osvrnem na epski mazohizam mnogih  žena iz moje neposredne okoline, koji ih nagoni da ostaju u vezama i brakovima u kojima su izložene (uglavnom mentalnoj, ali nekad i fizičkoj) torturi.

Šta je to što vas drži pored tog čoveka koji vas pljuje, maltretira, uskraćuje vam elementarna ljudska  prava, slobodu kretanja, podriva vaše samopouzdanje, vređa vas, nipodaštava…? Da se razumemo, u vezi u kojoj neko otvoreno pokazuje mržnju prema vama i sipa uvrede, a nekad i šamare, nema ljubavi. Motiv maltretirane žene da u toj destruktivnoj vezi istraje nije ljubav, nego strah. Strah parališe i onemogućava delovanje, odbranu i borbu za svoju slobodu. I onda kreće racionalizacija – bolje biti u bilo kakvom braku/vezi, nego biti sam; treba izdržati sve to zbog dece; lakše je udvoje finansijski podnositi troškove življenja… Izgovora je mnogo, ali ni jedan jedini legitiman. Možda je u ruralnim sredinama razvod i dalje sramota, ali smatram da je rasprostranjenost i društvena prihvatljivost ovog čina svela sramotu kao motiv za opstanak braka na zanemarljiv nivo, pa je ovde neću kometarisati.

Ako je cilj svakog čoveka da bude srećan, onda prvi navedeni razlog odbacujemo, jer nezdrava veza ne donosi sreću, već patnju i bolest. Drugi razlog je takođe apsolutna laž, kukavičluk  i licemerje, jer ne znam kako bih drugačije okarakterisala izlaganje svog nedužnog potomstva bolesnoj atmosferi konstantnih svađa i netrpeljivosti. Iz takvog života ne proizilazi ništa dobro, razmislite da li želite da disfunkcionalan privid zajedničkog života oblikuje psihu vašeg deteta. Ovaj treći izgovor neću ni da komentarišem, jer je legitiman samo u slučaju žena koje ne zarađuju; zaposlene, finansijski nezavisne žene ne smeju se vaditi na plaćanje računa za stan cenom svoje slobode.

unnamed101 Apel ženskom mazohizmu

Zbog konstantnih svađa u porodici najviše pate deca

Elem, kad podvučem crtu, jedini zaključak koji mi se nameće jeste da sloboda nema cenu. Sloboda misli, sloboda kretanja, sloboda izbora… Biti nezavistan, ne robovati užasnom braku i očajnoj vezi – za to treba mnogo hrabrosti. Hrabrosti da se donese izbor da budete oslobođeni. Hrabrosti da se preduzmu konkretni koraci i započne borba, teška borba na kraju koje ćete biti ranjeni, ali slobodni.

Ako birate da trpite torturu i da ništa ne preduzmete da se ona prekine i to je vaš izbor. Onda je za vas sloboda izgubljena i nikad je nećete povratiti. Vi ste mazohista i zaslužujete da patite, a nije isključeno da u tome i uživate. Ili ste fatalista i dopuštate da vam drugi kroje život, pa kako ispadne.

Ja verujem da je svako kovač svoje sreće i da svojim izborom dobrim delom formira svoj život. Zato, drage dame, imajte hrabrosti da odbacite okove i potražite svoju sreću, jer niko drugi to neće učiniti umesto vas.


Milica Novaković

Editors choice