Apokalipsa danas: Priroda protiv 21. veka

Apokalipsa danas: Priroda protiv 21. veka

Kad priroda reši da nam pokaže, prvo nam pokaže kako civilizacija puca po šavovima. Suoči nas sa tim koliko smo sićušni, bespomoćni, nespremni. Jer život u civilizaciji nas ne sprema ni za šta. Oduzima nam instinkt, otupljuje intuiciju, održava iluziju da smo bezbedni i organizovani.

A onda se sastave nebo i zemlja, podigne se cunami, zavrte se pijavice, probude se vulkani. I priroda krene da briše sve pred sobom. Sve puteve koje je trasirala civilizacija. I to nije tako od juče, nego oduvek. Legende o potopu verovatno baš nisu legende. O čemu počnemo da razmišljamo tek kad nam se dogodi nešto legendarno. I nema tog Noja koji je spreman da nas ukrca na barku i spase.

Jer niko nije spreman. Priroda udara. Mi padamo.

Šta nam kazuje svojom beskompromisnom sirovom surovošću?

Da li samo uzvraća udarac? Poput vaspitnog šamara glupom čovečanstvu koje se odseklo od prirode u sebi i van sebe i arogantno uzdiglo do tvorca, tvoreći mostove, automobile, letilice, kompjutere i telefone.

Precizan udarac prirode pogađa tačno tamo gde smo pomislili kako smo napredni i civilizovani. Razori nam puteve, poruši nam zgrade, potopi nam useve. Ugasi nam struju. Učini da sve što imamo ne funkcioniše i ne vredi ničemu.

Najstrašnija slika apokalipse za mene je slika urbane sredine, bulevara i raskrsnica, zgrada i automobila u kojoj ljudi čuče iza vreća sa peskom sa snajperima, dok tenkovi tutnje asfaltom. Što sam gledala na televiziji i dešavalo se tamo negde. A onda sam videla raskrsnicu sa parkom, spomenikom i zgradama i izlozima okolo, kroz koju teče reka. Ona lepa, pitoma, čijim uređenim kejom volim da prošetam. I kroz koju sam morala da se probijem, da stignem do kuće. U kojoj nema struje i vode za piće.

sad woman looking out dark window1 Apokalipsa danas: Priroda protiv 21. veka

Apokalipsa je došla u moju kuću.

A ja nisam mogla ni kafu da joj skuvam.

Mogla sam samo da pušim i da joj duvam dim u lice.

I dok sam brzinom najbržeg računara razmišljala o tome odakle ću da donesem vodu, kako ću da nabavim hranu i na čemu da je pripremim i kako da organizujem održavanje higijene, nisam se ljutila na prirodu nijednog momenta. A plakalo mi se svakog trenutka.

Ne zato što nas priroda ovako vaspitno šamara, nego zato što i dalje ništa ne kapiramo.

Nije istina da nesreća ujedinjuje ljude.

Samo ih nagura na gomilu. Imaju isti problem, pa prinudno sarađuju. Neko ima cisternu pa se organizuje da crpi ljudima vodu iz podruma. A ljudi se udruže da mu plate. I svi rade šta mogu, šta moraju ili šta im se čini da treba. I samo zato što svi rade isto, deluje kao da nas je nevolja združila.

U suštini, ne radimo ništa suštinski. Ne zahvaljujemo se Apokalipsi što nas je posetila i podsetila na ono što je važno. Samo se i dalje borimo da saniramo posledice, koje uopšte nekako možemo da saniramo, samo zato što je priroda otvorila pesnicu stisnutu oko guše čovečanstva. Opet nas je pustila. I opet će nas ščepati.

Hoćemo li tada biti spremni?


Aleksina Đorđević