Balada ljubavi

Balada ljubavi

Videla sam čoveka koji je hodao ovim hladnim ulicama, gazeći trotoar svojim uništenim patikama. Svirao je frulu. Pomislih: “Mora da je zaljubljen kada svira tako lepe note u ovim nesrećnim vremenima.” Nakon što je prošao, ja počeh da pevušim. Pa zastadoh. Da nisam kojim slučajem ja osetila tu neku notu ljubavi, pa zato ispuštam ove neartikulisane zvuke? Ma nemoguće, ja sam ona hladna dama staklenog dodira i zaključanog srca.

Sećam se… Govorili su, nemoj je čekati, i nemoj joj se nadati, sama će došetati u to tvoje malo srce puno hladnoće. Nazvali su je ljubav. Neko umeće ljubavi, jer je voleti veština koju danas retko ko poseduje. Slušala sam, ali nisam marila. Ta neka osobina ili veština nije mi bila interesantna, štaviše, bila mi je dosadna i ljigava.

Nisam umela da volim. Ne, lažem, jesam, ali samo ono što mi je rečeno da treba. Porodicu. Ljudi su tako ušetali u moje živote. Oni lepi, manje lepi, duhoviti, optimistični, tužni… Ali odlazili su od mene, jer nisu dobijali ništa. Davala sam nešto malo, kao kusur, eto, on je obično mali. To je kao ono: “Neću kusur, hoću žvaku”, tako sam ja, dam im žvaku koja se razvuče, postane mljeckava i dođe vreme da je baciš. Bacali su me, ali tako bar nisam bila povređena. I sada, desilo se nešto. Ne znam kako da opišem. Moje srce je postalo frula koju je on svirao najdivnijim notama. Ponekad omane, pusti neki pištući ton, pa se vrati na svoju rutu već dobro poznatih nota.

tango slika 1 Balada ljubavi

Naša balada je prštala od strasti, toliko da si mogao tango zaigrati uz nju...

Večito sam ćutala i gledala ga. Tada znaš da si zaljubljen, kada ne možeš da prestaneš da mu se diviš i da pogledom analiziraš svaku tačku njegovog tela.

Jednom prilikom sam mu rekla: “Znaš, ti sviraš mene kao što čovek svira frulu.” Pogledao me je, i znala sam da me nije shvatio, ali znao je da je to nešto najlepše i najemotivnije što sam mogla da mu izgovorim. Ja, ledena kraljica, dajem mu u ruke sebe, da me svira dok ona ne izgubi svoju vrednost, boju, i njegove usne. Još nije izbledela, još ispušta note šarenih boja.

Priznajem. Uživala sam. Sve se otopilo. I ulice kojima je hodao taj isti čovek, i moje srce. Sante leda su se rasparčale i od hladne dame ja sam postala ona ista devojčica koja se nosevima huška sa svojim momkom. Eto, a nekada sam se gadila svega toga, i ismejavala celu tu pesmu. Sada uživamo on i ja uz naše tihe tonove.

Izvor fotografija: weheartit.com


Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.