Neko smatra da je dovoljna molitva, neko misli da je najvažnija ishrana, neko otvara ventile fizičkim aktivnostima, a neko oseća da je sve to istina i da nije dovoljno primenjivati samo jedno, već sve zajedno.

Održavanje balansa, postizanje ravnoteže, svest o harmoničnom jedinstvu sa prirodom, dnevni su zadaci, koji zahtevaju posvećenost i disciplinu.

Ali, mi nismo sveci, nego ljudi. Kvarljiva roba.

I živimo živote u sistemima koji melju meso, piju krv, jedu živu decu.

Najveći izazov za savremenu ženu je da održi budnost svoje svesti, dok istovremeno održava svoj položaj u krvožednom sistemu, koristeći njegove prednosti i izbegavajući njegove noževe.

Jer ne živim u pećini pored potoka iz koga pijem i ne umem da istopim loj i napravim baklju, nego plaćam račune za struju i vodu, a moja deca ne trče polugola sa stadom pripitomljenih divokoza, nego nose starke i idu u školu priključeni za svoje androide, sa slušalicama u ušima.

Ne kažem da je civilizacija bolja od pećine. I ne mislim to.

march balance tight rope pic 3 7 12 Balans, ravnoteža, harmonija

Balans, ravnoteža, harmonija

Samo, to je ono u čemu živim.

Ne mogu da ostavim sve i da odem na neki Tibet, tek tako.

Ne mogu još, a možda utvrdim i da uopšte ne želim da se diskonektujem sa civilizacije i konektujem na neprekidnu meditaciju.

I tako, izbegavam one noževe, koliko god mogu. I harmonizujem se koliko god mogu. To možda nije dovoljno za prosvetljenje, ali je najbolje što mogu.

U momentima kad mi dobro ide, kad se osećam izbalansirano, kad mi je telo lagano, a energija struji, tako da mi dlanovi bride, onda lakše balansiram i sa svim izazovima svakodnevice.

Oni vanredni se ne računaju.

Za neke stvari nikad nismo spremni i nikad nismo dovoljno uravnoteženi, da ne popustimo. Ili ako se baš dobro nosimo sa paničnim i kriznim trenucima, oni stižu na naplatu kasnije.

U vidu visokog pritiska, srčanih smetnji i raznih drugih zdravstenih tegoba kroz koje se otpušta nagomilani stres.

Pa kad se razbolimo, zabrinemo se za sebe i setimo se discipline u ishrani, fizičkoj aktivnosti, meditaciji i kontemplaciji.

Poželimo da je taj Tibet malo niži i malo bliži i zadovoljavamo se najbližom prirodom koja nam je na raspolaganju.

Šetamo po parkovima i kejovima, trim stazama i stazama zdravlja kroz obližnje šumarke.

Vežbamo jogu, dišemo, setimo se svega što smo naučili i što nam pomaže da se izbalansiramo.

Popravimo se, podignemo se, osetimo snagu, sposobnost i vitalnost i vratimo se u sistem, nastavljući onu igru pažljivog izbegavanja noževa, održavanja sopstvenog položaja, radi plaćanja računa i kupovanja patika.

Ozbiljna posvećenost nekoj duhovnoj disciplini koja objedinjuje sve načine balansa, zahteva da se time profesionalno bavimo, ili barem da nemamo kome da kupujemo patike i androide, osim sebi.

Sve ostalo je uporno balansiranje i postizanje ravnoteže u svim mogućim situacijama, stalno.


Aleksina Đorđević

Editors choice