Beogradska dobrodošlica

Beogradska dobrodošlica

Veliki grad promeni čoveka, ponajviše naglasak (koliko god se mi opirali). U velikom gradu svi smo gladni mode i statusa, jer ovde te lako proguta masa; gladni smo hrane, ali sigurno nećemo jesti dok ne uđemo u uske farmerke iz izloga; gladni smo uspeha, zbog toga smo i došli ovde. Gladni smo.

Ja sam se slučajno našla tu. I priznajem, živim u modnim časopisima, trudim se da za doručak jedem musli sa jogurtom sa nula odsto masti, ne odustajem od vrha, ma koliko stepenica da je još preda mnom.

Živim san. Živim u Beogradu, učim, radim, pišem, modiram se i volim. San svake provincijalke. Teško je kad živiš više tuđi san nego svoj, s druge strane ogledala. Živim u Beogradu, a srce mi pati za mirisom Ibra i kućom. Učim, a kampanjcu moje vrste je to sigurno teško. Radim u Beogradu i već mesecima izgledam kao zombi, srećom te se moji podočnjaci ne primećuju. Pišem, i to retko stižem, na blogu mi se već hvata paučina. Modiram se, jer to Beograd traži, pa tugu lečim u tome što mi se na ulici iskreno nasmeše kad me vide u vedrim bojama i mašnom na glavi. Volim, ovde sam našla utočište, tu bežim od zbrke Beograda, dajem najlepši deo sebe i uživam predajući se nežnostima i strastima. Volim, ali potrebno je biti voljen.

Devojka sa masnom Beogradska dobrodošlica

Evo ti mode, Beograde!

Ovo je tuga prvih dana kada se vratim od kuće.

Nedostajala mi je kuća. Samo par kilometara od Karađorđeve ulice, na plejeru puštam Diddy ft. Skylar Grey – “Coming Home” na repeat i plačem. Mesecima nisam bila ovde. Nedostajala mi je mama, da sa njom ujutru sedim i gledam kroz TV, samo uživajući u zajedničkom trenutku. Nedostajao mi je tata i njegov branč. Čak i onaj mali, sa kojim sam vodila krvave bitke ranije, nedostajao mi je. Prekosutra se već vraćam u užurbanost Beograda, nemam vremena ni kofer da raspakujem.

Eto, 20 kilometara od Beograda, sedim u autobusu, nerviram se što se gotovo ni ne pomeramo, što mi je vrućina i neudobno, što sam otišla od Kraljeva. Da, otišla sam “od” Kraljeva, ne “iz” – jer Kraljevo nisu samo kuće i ulice i reka, već uspomene.

Guram se do gepeka, uzimam kofer i u suknji, baletankama i majici na bretele stojim na ulici usred pljuska. Idem ka stajalištu i kisnem. Zvala sam ga, ali uči, neću da ga ometam i zbog male kiše ga cimam da me vozi do stana. Baš kako sam pomislila to, nevreme je postalo još gore. Čekam 78 do Banjice, koja je trenutno udaljena deset stanica. Bolju dobrodošlicu od Beograda nisam ni očekivala. Stojim, kisnem i plačem.

devojka na kisi Beogradska dobrodošlica

“Dobro došla”. Da, kako da ne

Jesam li ikada pomenula koliko ne volim Beograd po povratku od kuće?

Ne volim vazduh, miriše drugačije. Ne volim vodu, drugačije je boje, ukusa. Ne volim vreme, sunce je uvek lepše kod kuće. Ne volim ljude, iako me ovde čeka neko. Ne volim posao, zamara me. Ne volim stan, tuđi je, nije dom. Ne volim sebe. Nostalgična sam.

Treba mi par dana da se naviknem nazad na ovaj grad. Treba mi sunce da svane, treba mi da vidim njega, da ga zagrlim i poljubim. Treba mi malo dužeg sna. Treba mi engleski čaj kako otvorim oči. Treba mi malo vremena da zaboravim na dom.


Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.