Beogradske noći lude, besane

Beogradske noći lude, besane

hdwallpapers4757 Beogradske noći lude, besane

Beograd, ma koliko da je lep, da se ne lažemo, najpoznatiji je po noćnom životu. Batali parkove, ulice, trgove, hramove i ostalo, bitno da su svi upoznati sa čarima noćnih izlazaka. U Cecin stih “Kafane, diskoteke, žurke, splavovi…” dodamo kafiće i klubove, i upotpunili smo lepezu mesta za provod. Možete da birate ambijent, muziku, tip ljudi, i šta vam još padne na pamet. Svako nađe sebi mesto na kom se dobro provodi. Ili samo provodi.

Veče obično počinje odlaskom u neki kafić. Svi skockani, malo ispoziraju (dok još na nešto liče) i zagrevaju se za predstojeći lumperaj u stilu “još po jednu, pa idemo!”. Kuda dalje, sve zavisi od vaših preferencija. Ali jedno vam, svakako, ne “gine” - gužva! Gde god da pođete, svuda je prepuno (zeznuli smo krizu!). Ljudi se penju jedni drugima na glave, u svakom smislu. Malo-malo, pa te neko gurne, nagazi, pa se onako mokar obriše o tebe. Bljak. Ali protiv mase uvek se upotrebljava isto oružje: moć i sila, pardon, nokti i štikla. U najboljem slučaju stojiš kao kip, ne možeš da igraš, ali barem te niko ne gura i ne gazi. Triput ura za izlazak!

Diskoteke su bile popularne devedesetih godina, pa su danas uglavnom izumrla vrsta. Tačnije, transformisale su se u klubove. Razlika je u odsustvu podijuma, prisustvu barskih stolova, i različitoj vrsti muzike. A da, i nema više toliko muvanja, jer je nemoguće prozboriti sa osobom do sebe. Možete samo da se gađate SMS-ovima sa pola metra. Ili da igrate pantomime. Ako, valja se, da provežbate mimiku malo. A i đuskanje manjka - zagrliš čašu, klimaš glavom, namrštiš se, i kul si.

U Beogradu preovlađuju dva tipa splavova i klubova. Prvi su u lapo-lapo fazonu, miks hausa i domaćice, gde se u domaćicu, ubraja sve što se nariče na maternjem jeziku. Tako pop, rok i narodnjake (folk, turbo-folk, ali specijalno turbo…) tezgari trpaju u istu korpu. Oko jedan “DJ skida haus ploču, zna se, ‘piče’ narodnjaci”. Ali onako s početka nešto kulturiška na ćirilici, pa kako vreme i alkohol izmiču kontroli, repertoar se menja u skladu sa raspoloženjem mase. Negde oko tri, ceo splav se ori “U troje”, ups, “Jutro je”. Posle toga polagano počinje razlaz, a između četiri i pet, zaostali pijanci zagrljeni njišu se uz pesmu “Svanulo je, svanulo, pa šta”. Pali svetla, gasi muziku - fajront!

Drugi tip, mesta na koje izlaze zakleti pobornici alfabet muzike, gde disko džokej na početku umiksuje malo POP-a i RNB-ja, izgrebe ringlu za palačinke, pa pređe na neki tvrđi zvuk. Ukoliko ne slušate ovu vrstu muzike, samo mrdajte kukovima i mlatarajte rukama, da se utopite u pomahnitalu masu. Sledi vam nagrada “savršeni osećaj za ritam”. Provereno.

Treći tip su rok i džez svirke. Nešto manje popularne, kao iz nepoznatih razloga (hoće čovek iz sela, ali neće selo iz čoveka). Danas se kulturno uzdizanje svodi na pentranje po šankovima i ostalom inventaru klubova.

Kafane postaju aktuelnije kako se povećava broj godova na vašoj koži. Jedina razlika je u tome što se ljubitelji kafana, dok su mlađi, veru po stolovima, stolicama, zidovima i plafonu, a kasnije samo sednu, zadenu jednu “crvenu” u tamburicu, da im bend svira na uvce, i padnu u sevdah.

Sve u svemu “parada pijanstva i kiča”. Pred svaki izlazak pomislim: “Ako ponovo budem morala da se laktam, borim za vazduh i mesto, stojim kao kip, bolje da mi neko iz mase u potpunosti skrati muke, umesto da me gura i gazi.”  Na primer, Gospođica X, svećnjakom po glavi, u holu. Ali žao mi da budem partibrejker (“Odo’ ja da spavam, a vi se gurajte”), pa “kud’ svi Turci, tu i mali Mujo”. Nekad se i treba naći u centru zbivanja. Ko zna zašto je to dobro.


Milena Đokić je student žurnalistike, ali bi volela da se bavi odnosima s javnošću. Dete u duši, obožava crtane filmove i društvene igre. Slobodno vreme provodi sa dragim ljudima, i svojim hobijima fotografijom i učenjem stranih jezika. Večiti optimista, iako joj je inspiracija za pisanje češće surova realnost. Ima dva cilja: da proputuje svet i da napiše knjigu. ”Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi” Vilijam Fokner