Saksofon joj je oduvek bio omiljeni instrument, zvuci Krisa Botija protezali su se iz zvučnika tog januarskog jutra na Crvenom krstu. Protezala se i ona… u njegovom krevetu. Bele kože i nešto natečenog lica od dugog rada, belog vina i sinoćne proslave zvaničnog početka njenog zimskog odmora.

I naravno malo sna.

Bila je drugačija.

– Vanserijska neka žena – rekla je jednom.

Nađa je bila ljubitelj džeza. Arhitekta u ranim tridesetim. Brineta razdraganog duha i njegova večita muza. Mala skladna, baršunaste kože klizila je niz njegovo požudno telo. Vapio je za njom. Mogla je to da oseti u dahu njegovih nozdrva dok bi joj pričao o izložbi Sen Rinoa u Sefildu za vreme svog stomatološkog obrazovanja na tamošnjem Univerzitetu. I to ju je podizalo. Činilo njegovom.

Projekat je čekao, klijenti kuckali hemijskama o kancelarijski sto, ona odgovorna i vredna, mesecima nije dotakla mape. Još uvek sanjiva disala njegov miris na čaršavu lica zakucanog za krevet.

Podsvest je uveliko spavala.

Komirana.

Ni njegova jaka kafa sa  medom koju je spremio tog jutra nije je probudila.

Kafa u krevetu Beogradske priče: Buđenje u njegovom krevetu

…i život zvuči lepo

– Ostani, spavaj, odmori se, dugo si radila – milovao ju je  jutros.

Opijena bludima pokušavala je da zaspi, posteljina je mirisala na njega, podsvest je bezbrižno prebacivala ljubičaste balone po stanicama sna. Prevrćući igrarije od pre šest sati naglo skoči sa kreveta onim đavolsko zagonetnim osmehom prikucanim za uglove usana i najhitrije se uspravi u krevetu.

Sa muzičke liste skok na ikonicu “Maps ASG”.

Posao je bio tu, a Nađa nikad voljnija i inspirisanija da ga završi. Počela je da radi.

– Život ima smisao – promrmljala je sebi u bradu

Suze.

Vaznesenjska ljubav.

Lavirint.

Razdražljive strasti.

Ovo nije ljubav… ovo je  institucija.

Nakon godinu dana, ponovo njegova… daleko od svih priča…

Zadovoljna.

Saksofon je milovao Beograd tog jutra, iskren, čist i voljen. Sa otvorenog prozora upijala je pogled na hram Svetog Save, Autokomandu, Konjarnik.

Poneki momenti toliko su lepi da ne želimo da se završe.

– Jedno vozilo u Mileševsku 48, molim Vas – navukla je zavese.

– 9716, za tri minuta – zacvrkuta mlada dispečerka.

Ana Milošević  

Comments