Beogradske priče: Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina

Beogradske priče: Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina

Pepeljuga u šumi Beogradske priče: Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina

“Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina.” – Zoran Bognar

„Ne traži poznate forme u nečemu nepoznatom.“

I to je bio dobar savet.

***

Ugao Cetinjske i Bulevar despota Stefana, pojurena kišom i njegovim ranijim dolaskom utrčavam u piceriju “Orao”. Takva jutarnje čista, sanjiva i topla  stojim pred njim.

Gleda me.

Čujem tišinu njegovih neizgovorenih reči. Vreme pored njega tako umilno neosetno prolazi. I plaši me. Prija. Vodi me. Nosi. Hipnotiše i obuzima.

Kovitlaju se, bude i zauzimaju pravu formu. Reči.

Na mom prvom molitvenom doručku, ritualu uzvišenih energija, dva su se bića neprimetno pomolila, zaištila, naslutila, poželela. Nisu govorila. Spojila su se u nekom od pogleda neobaveznog čantranja uz brazilsku kafu, ili pak, u pola, kanda, zagorele kajgane sa povrćem i savršeno urolovanog Beogradskog doručka sa menija.

Kovitlaju se bude i zauzimaju pravu formu. Reči.

Pogrešna, zabranjena, nečija – za njega sam.

Za mene je.

Rekla bih: Da li je?

Percepcija realnosti definiše sliku stvari. Društvene norme su nametnuti oklop neukroćenoj masi da se lakše spusti niz padinu. U prirodi je čoveka da se boji neopipljivog, nepoznatog i neobjašnjivog. Kada strah od  zova koji nas magnetno privlači, preovlada, domine se poruše u suprotnom smeru.

Kiša neumoljivo lije. Žuti taxi vozi preko Brankovog mosta. Volim da prelazim mostove. Voda ispod njih me oslobađa, hrani, dok gledam obrise voljenog grada.

Raznežena.

Kaže mi: “Borba ne postoji”, a u meni se i dalje bore osećanja predaje i distance. Jer nisam ta. Ja ne poznajem granice. Mene vode mirisi. Ja nemam predrasude. Mene kupuje tišina. Ja ne podležem normama. Ja plešem po vodi. Ja se ne bojim ljubavi. Ja ljubav slavim.

Ali se bojim sebe.

“Ljubi sva iskušenja koja su ti suđena”- odgovara mi.

Ali ja se bojim sebe.

Volim slobodu. Volim da raširim ruke i udahnem vazduh. Volim da volim. I umem veoma lepo da volim. Zato se i bojim.

- Bog nam pregršt stvari priušti, a samo neke od njih primamo u naše iskustvo. Moja bojazan se rađa samo iz velike posvećenosti i davanja onome što primim u svoje iskustvo – pokušala sam da objasnim svoju borbu.

Kovitlaju se bude i zauzimaju pravu formu. Reči.

Bojim se, jer osećam silinu, tektonske vibracije naših prisustva, osećam koliko mogu!

- Prija mi… imam osećaj kao da smo u nekom prošlom životu već bili jedno. I šta god radili prosto… teče i pored svih prepreka imam osećaj kao da sve što radimo nije pogrešno – na putu ka Zemunskom keju jedan gard je pao.

- Da li mogu sada da dobijem svoju želju? – parking pored Dunava bio je pust.

- Molim? – nisam bila sigurna da razumem pitanje.

- Rekla si: aplauz, zagrljaj i želja, da li mogu sada da je dobijem?

- Ne! Možeš je samo reći – shvatila sam.

Izlazimo iz auta. Pored njegove visine neuspelo pokušavam da ispod kišobrana nađem zaštitu od kiše koja je tog nedeljnog popodneva prala sve naše grehe i poslužila čista srca sa ratlukom na tacni. Mrzim ratluk, ali tu kišu sam volela.

Hladno je.

Espresso sa toplim mlekom , splav “Amsterdam” i “Lepotica i zver” na repertoaru za ples (da je ovo neka modernija bajka vernije bih naslovila pomenuti par, možda… više kao “Lipota i Gabrijel”, ali to je neka druga priča).

Sat vremena kasnije, nedaleko od tog mesta, menjanje crvenog svetla na semaforu kod hotela “Jugoslavija” automatski je bilo zaboravljeno.

“Reči govore nešto, tišina govori više, ali prisustvo govori sve” -  pisao je moj omiljeni pesnik Zoran Bognar.

I biće da je bio u pravu…

jer… “sve ostalo je istorija”.

Ana Milošević