Beogradski Chuck Bass i ja

Beogradski Chuck Bass i ja

On. Oličenje muškosti, oholosti, iživljavanja po separeima, Ibicama i devojkama, poznat po bahanalijama i kokainu, tu ispred mene, sa ledenim pogledom i viskijem u ruci. Moj Čak Bas (Chuck Bass). (Čak Bas je lik iz serije “Tračara” (Gossip Girl), čije ime koristimo kako ne bismo imenovali stvarnog lika. On je oličenje hladnog muškarca, bez emocija, to je sve što treba da znate.)

Otišla sam daleko od Beograda, a našla Beograd u njemu.

Sa previše alkohola u sebi stojim nepomično gledajući u pevača koji peva pesme uz koje poželite da popijete svaki otrov u vidu alkohola koji vam se nađe pod rukom. Osećam prisutnost nečijeg tela i pomeram glavu u njegovom smeru. Čak stoji tik pored mene, ali mu se pogled ne zadržava na mom. Željno tražim očima njegove, ali on kao da gleda kroz mene. Preglasna muzika stvarala je njegov glas kao šapat. Pokušavao je da igra neku staru glupu prljavu igru, praveći se da me ne zna, u istom trenutku kada je nabrajao na kojim mestima u Beogradu smo se susretali. Zbunjena i neiskusna pristajem na igru velikog igrača, prihvatam njegove komplimente i smeškam se.

Koliko situacija može da se promeni u milisekundi? Okrećem glavu, a on… a on uživa u nežnostima sa nekom bosom devojkom, totalno nevažnom, a totalno pogrešnom. Njišu se, i dodiruju telima onako da samo oni znaju koliko im je lepo, smeškaju se i uživaju, kao da je voli svim svojim srcem, a ja ispijam pića sve više, i igram svakim delićem svog tela snažno, kao da se provodim nikad bolje u životu.

Sviće novi dan, a i ja. Sa minimum kredita ulazim na Facebook, i vidim kako se crveni broj jedan na porukama, od njega, samo njegov broj telefona. Znao je da ću poželeti da mu se javim, i jesam.

Mesto gde se ukrštaju pogledi leve i desne strane diskoteke bilo je naše. Vrhovima usana natopljenih viskijem poljubio me je nežno, onako da ne poželim da prestane nikada. Rekao je da gori dok je u mom prisustvu, a i ja sam. Stegao bi me oko struka i govorio “Ajde da pobegnemo, sad odmah odavde, gde nema nikog”, gledajući me u oči i očekivajući odgovor… A ja kao mumija, sve želim, a ništa ne bih. Osećala sam svaki njegov pogled na svom telu, zumirao je svaki deo, svaki delić i najmanji detalj na meni.

SLIKA 15 Beogradski Chuck Bass i ja

Vrhovima usana natopljenih viskijem poljubio me je nežno...

Ponašao se onako kako je trebalo, onako kako se pravi šmeker i džentlmen ponaša. Govorio je nežnim tonom, ali opet dovoljno muškim, tako da ne želim da ga ispustim iz ruku ni na jednu sekundu.

Kada je došlo vreme da krenem, kupio me je za sve pare… Pare su bile u vidu stihova koje je pevao na moje uvo: “Ostani da ti kažem nešto još, ostani ovaj dan je bio loš, ostani da ne budem više sam jer je tuga sve što znam”… Kleca jedno, kleca drugo koleno, srce samo što ne iskoči, osmeh se širi, a emocije pršte na sve strane u previše pravaca. Trgla sam se iz ove bajke i setila da je to onaj dečko u kome teče ledena krv, onaj koji ne poseduje ništa što bar asocira na emociju, ali vuklo me je, jako me je vuklo.

Prošlo je samo nekoliko sati. Uputila sam se ka velikom gradu punom ničega, tužna što ostavljam to nešto tamo… Beli telefon je pustio melodiju nikad snažniju. Poruka, od njega. “Na aerodromu te čeka neko”. Samo to? Čeka me on? Bila sam spremna da skočim među one oblake samo da bih se odmah našla kraj njega.

Na poslednjoj stranici knjige ili teksta, kraj treba biti srećan ili nesrećan, a moj… Pa, ima završetak koji je ostao kao obrnuta osmica (beskrajno)…

Na aerodromu me je sačekala samo ruža na kojoj je pisalo “Rekao sam ti da ostaneš”… Od tog trenutka broj mu je bio ugašen, profila nema ni pod kakvim pseudonimom, nikakvog kontakta, informacije, ili bar dezinformacije… Ništa, nema karta i veliki upitnik ostade sa mnom i mojim sećanjem na jednog jedinog… Čaka Basa.


Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.