Strastveni sam zaljubljenik u duge romantične šetnje plažom, u roze boju i teorije zavere. Upravo mi teorije zavere, koje kujem u svojoj glavi, ne dozvoljavaju da dnevno propratim vesti na televiziji, internetu ili uopšte  se informišem. Pod uticajem saopstvene paranoje da je sve što kažu laž i da svi izmišljaju činjenice i da niko ne govori istinu, uglavnom gledam telenovele i američke visokobudžetne sapunice o bogatim i razmaženim tinejdžerima.

Jedini validan izvor informacija su statusi mojih saboraca na Facebook–u i linkovi koji me vode do najzabavnijih noviteta (ko bi rekao da je Britni konačno porasla kosa i da će Šešelj uskoro izaći iz Haga?). Ali dogodio mi se jedan peh, više mi ne radi računar. Izvor informacija mi je uskraćen, ne mogu redovno da pregledam horoskop, pratim dešavanja, ama baš ništa.

Otadoh tako sama i pusta u samoći sobe, pitajući se šta mi je činiti. Bacih pogled ka prašnjavim policama na koje behu naslagane knjige. Razdvuah onu prašinu i skinuh nekoliko naslova. Bacih se na Tolkina, Ostera i Hemingveja. Niđe veze, ali bar se uposlih. Mrko pogledah u crnu konzervu koja je prestala sa funkcionisanjem i namrgođeno ospovah u tri lepe. Nema mi YouTube-a. Setih se stare mini linije i nasmeših se, dugo nisam slušala radio!

A onda je usledilo zanimljivo iskustvo. Skoro se nisam tako obrukala kao što se obrukah skoro. Šetam se sa svojom drugaricom i u punom prolećnom zanosu izjavljujem da sam organizam pročistila od kompjutera i prašnjavog ćoška u kome je šćućuren. Ne obraćajući pažnju na moje besmislene komentare, izjavila je da ju je srce zabolelo kad je čula šta se dogodilo sa Fukušimom.

Naivno upitah “Nova dešavanja u Egiptu?”, avaj tu stadoh sa informisanjem.

Čudno me pogleda, počeša se po glavi i prosikta “Šta se dešava sa tobom, što si danas toliko neozbiljna?”.

Nađoh se uvređenom, iako sam neozbiljna u većini druženja, ali sad kad sam mrtva ozbiljna ona me neosnovano optužuje za neozbiljnost – “Nisam, samo nisam u toku sa dešavanjima!”

“Dobro”, rekla je i nastavila “pošto nisi u toku, trebalo bi da znaš da je Japan pogodio težak zemljotres, da je doživeo katastrofe velikih razmera i da ga je poplavio cunami. Obala mu je pomerena za bar četiri metra i nuklearno postrojenje Fukušima je u ozbiljnoj opasnosti od uništenja!”.

“Živote!”, dreknuh u neverici “šta se to događa? Još malo pa će se negde i zaratiti, kako je krenulo ostvarenje proročanstva baba Vange!”

“E da, zaboravih ti reći, Libiju bombarduju…”

Zamantalo mi se u glavi, setih se skorašnjih dešavanja u Kraljevu, bombardovanja pre dvanaest godina i svih ratova kroz koje je Srbija prošla. Odjednom me je lična tragedija srpskog naroda spičila u glavu i briznuh u plač. U neverici izustih “Ali to zaista nije u redu, gde je pravda na ovom svetu? Baš sada da mi crkne komp…”

Dok je blenula u mene i gluposti koje sam lupetala, uhvatila me je za ruku i odvukla kući.

Sledećeg dana sam musava i krmeljava otišla po hleb i jogurt, i posle dva veka usput kupila “Politiku”. Došla sam kući, te kao bakuta skuvala sebi kavu i raširila novine. Uprkos paranoji i teorijama zavere, nađoh novi izvor informacija kom ću nepouzdano moći da verujem.


Bobana Jovanović je studentkinja prava, večiti poštovalac Skorsezeovih likova, Diznijevih ikona i večito dete ugurano u veliko pakovanje. Aktivno džabalebari i od ljudi krade trenutke. Voli da nosi naočare za sunce i hvata intrigantne poglede. Da može, upoznala bi Fredija jer obožava Queen. Citat: “Moj život je ludilo koje sam postavila na vrtoglave potpetice i u oblak parfema”.

Editors choice