Ako bežimo od svoje porodice, nećemo biti mnogo kreativni u tom bekstvu. Optrčavaćemo grandiozan krug večitog studenta i podstanara, koji stalno pokušava da ništa ne završi do kraja, ne bi li se zadržao u poziciji nekoga ko nema uslova da se bavi porodicom, postajući istovremeno porodični problem. Ili ćemo uleteti u sopstvenu porodicu i stvoriti u sopstvenom životu situaciju iz koje smo pokušali da pobegnemo.
Postaćemo svoja majka ili otac, ako od njih bežimo.
Ako bežimo od osude okoline, naletećemo na osudu bilo gde da odemo, a ako završimo na pustom ostrvu, osuđivaćemo sami sebe. Osećanje krivice ima gadnu osobinu da nas proganja, gde god pokušavali da zbrišemo i da se sakrijemo. Krivi smo i zaslužujemo da nas osuđuju i to je ono što ćemo nositi svuda sa sobom i odigravati u svim odnosima, svuda i na svakom mestu.
Ako nam se dešava da se opet nađemo u vezi, u kojoj imamo iste probleme kao i u prethodnoj, koja nosi istu dramu ili se završava na isti način (tako što smo prevareni, izdani, ostavljeni) trebalo bi da prepoznamo krug po kome trčimo i da se zapitamo zbog čega sebe kažnjavamo, sa čim ne želimo da se suočimo i od čega bežimo, uvek na isti način. Od ubeđenja da ne zaslužujemo ljubav?
Ako stalno pokrećemo poslove na kojima ne uspevamo da se zadržimo, preduzimamo velike akcije i preokrete, selimo se i opet se vraćamo odakle smo počeli i počinjemo ni od čega, možda bežimo od odgovornosti i uspeha.
Sindrom novog početka je bežanje od kraja. A kraj nam svakako sleduje, makar i usred nekog novog kruga bekstva. Možda treba da stanemo, pre nego što se totalno umorimo od bežanja.
Aleksina Đorđević
