Nedavno mi je drugarica, nepopravljivi romantik, pričala o blajnddejtu na kom je bila. Iako sam joj licemerno (budući da sam i sam nekada davno, pre ere fejsbuk čeprkanja po intimama naše potencijalne srodne duše, u gradu čekao osobu čiji sam i izgled i karakter površno znao) pridikovao kako bi na samo pominjanje sastanka naslepo, trebalo da joj se upali crvena lampica ili sirena za uzbunu. Pomno sam je slušao, sudržavajući salve smeha na opis ”dva sata horor filma transliranog u realnost”.

Analogija da naša nikad ranije viđena potencijalna srodna duša vrlo lako može biti i Džejson iz Petka 13., apsolutno je odgovarajuća. Bilo to kasapljenje kuhinjskim nožem ili duhovno ubijanje dosađivanjem. Ono što je mene interesovalo jeste – šta je uradila kada je u prvih nekoliko zajedničkih trenutaka skapirala će biti najbliže belom konju, ako je isti vlasnik ergele. Dobio sam manje više očekivani odgovor, o uzvrpovljenom sedenju u lokalu čija je paučina verovatno interesantnija za posmatranje od slušanja sagovornika. O svakosekundnom gledalu u sat i čekanju da prođe neko dogledno vreme za rukovanje/grljenje, rastanak, i najbolje želje u svakom narednom neviđanju. Ili ako baja iz priče ne ume da čita između metarski odvojenih redova, popunjenim crvenim slovima i fontom 72 – nesuptilnom ignorisanju svih narednih sms poruka i poziva, gašenju telefona, menjanju broja, zabrani prilaska.

Vraćajući se kući, udubio sam se u razmišljanja o mojim reakcijama u sličnim situacijama, i shvatio da sam do danas u više navrata pritiskao eskejp dugme, nekad na sastancima, nekad na žurkama, mnogo puta u vezama.

Prva devojka od koje sam krajnje neuspešno (bukvalno) bežao, išla je sa mnom u odeljenje u prvom razredu osnovne škole. Ona je i dan danas ima hardkor metode startovanja likova, a mene je na času fizičkog jurila po školskom drvorištu u želji da me poljubi. Možda bih i uspeo da joj pobegnem da kao mali nisam bio buckast i trapav. Možda bih i hteo da je poljubim da mi se sviđala ili da sam uopšte znao šta je to htela da uradi. Ja sam je koncipirao kao biće sa druge planete čije su mi namere krajnje nerazumljive, a i vi bi ste, da se i pred vama odjednom pojavila, i krenula drati. Epilog – spotakao sam se o kamen, dao joj priliku da se poput najboljeg ragbi igrača zaleti u mene i obori nas u žbun. Epilog epiloga – nekako sam se iskobeljao iz žbuna i potpuno (ne)šmekerski je tužio učiteljici. Nismo se baš voleli od tada.

Premotajmo film mnogo godina u napred i dajmo mi priliku za sofisticiranijim metodom (opet bukvalnog) bežanja sa dejta. Stavimo me u WC kafića, gledajmo me kako tipkam broj prvog druga koji mi pada na pamet, slušajmo me kako se molim da osoba sa druge strane žice nema pametnijeg posla nego da stisne zeleno dugme svog mobilnog telefona, postane pion mog paklenog plana, i pomogne da odgledam samo highlights epizode “agonija izuzetno dosadnog sastanka” i zapalim kući. Da, uvek sam smatrao potpuno neverovatnim i nerealnim te situacije u kojima te neko nazove i šatro šizi, dajući ti šansu da se sav umudriš, kao malkice ispizdiš, jer te rečenice izgovarane sa druge strane žice zovu na “neodložne, baš tad iskrsle, hitne obaveze”, i udaljavaju od inače nadasve ispunjujućeg dejta, sa osobom kojom si oduševljen toliko da ti je zanimljivije da se u svojoj glavi baviš sabiranjem kvadratnih korena jednocifrenih brojeva ili TV serijama koje u tom trenutku propuštaš. A opet, eto mene u WC-u kako listam imenik tražeći žrtvu.

Verujem da svako od nas ima bar poneku polupijanu i neobičnu situaciju sa žurke iz koje se improvizovano izbavljao. U moje situacije, uglavnom sam upadao sa najboljim drugom. Kada spojite alkohol, strob svetla i pepeljugice koje pola dana provedu igrajući se transformersa, ne bi li se, kada otkuca 12 (ili u ovom slučaju pojavom prvog jutarnjeg sunca), ponovo vratile u realno ruho – na sve to dodate dve pijane budale (u ovom slučaju njega i mene), šanse pogrešnog izbora osobe za start bezbrojno se množe.

Na proslavi drugaricinog rođendana, negde između testiranja ko može više da popije, i mojih monologa o štetnosti narodne muzike po intelekt, spazili smo sa leđa dve naizgled reprezentativne pripadnice ženskog pola. Mislio sam da bi nam za taktiku optrčavanja, zagrađivanja, i blokiranja “protivnika” pozavideli i najbolji ragbi treneri. Lavinu je započeo sizifov kamen koji smo zakotrljali, prvo on najnesuptilnijom reakcijom na njihov izgled, a zatim ja reakcijom na njega – smehom. U sekundama između nevoljnih međusobnih predstavljanja i moja dva treptaja, moj drug je zvanično postigao brzinu svelosti, uz rečenicu: “ja samo moram da…”, rečenicu koju nikad nije dovršio, rečenicu koju je podredio bežanju sa “mesta zločina” ostavivši me u nedoumici koja bi me od njih dve pre žrtvovala u nekom satanističkom ritualu. Alien, Predator i ja. Moja ideja trojke ne ide baš tako te sam ih improvizovano ostavio da igraju, uz rečenicu “vraćam se ja za sekund, samo da vidim da mi se nešto nije desilo drugu”. Naravno, više se nisam vratio.

Pitanje za kraj – zar ne bi bilo lakše da batalimo isforsiranu uljudnost ili da izbegnemo spontani skotizam kome ponekad pribegnemo, jer nam je sopstveni ego važniji od ega osobe koju verovatno nikad više nećemo videti?

I onako je ego građevina od stakla. Ponekad ćete osobu koja sedi pored vas svrstati pod “duga veza, glupi međusobni nadimci, totalna konekcija” scenario, posle svega par minuta, ponekad ćete misliti da ume da iskrivi prostorno-vremenski kontinuum i načini da sat vremena traju čitavu večnost.

Najiskrenije, voleo bih da postoji neko svetsko globalno pravilo da ljudi, bez ljutnje druge polovine dejta, mogu uvek da odluče da ne gube vreme, i da to saopšte istoj bez da moraju da pribegnu načinima opisanim u ovom tekstu. Lažne nade i čitanje između redova nepotrebne su, kada su emocije u pitanju. Znam da ja prvi ne bih želeo da mislim da se osoba pored mene ludo zabavlja, a da zapravo isisavam i poslednju trunku njenih isforsiranih reakcija dok ispred mene ne ostane samo čaura koja se nekad bar folirala kako me sluša. Niko ne bi.


Miljan Savić je proždirač romana, zavisnik od kokakole, sarkazma, kuckanja po tastaturi, elokvencije i Twitter-a.

Editors choice