Biće što biti mora!

Biće što biti mora!

Ne znam gde sam te to izgubila i zašto se više ne sećam tvoje ruke u svojoj? Gde si onaj isti ti koji je moje korake popločao srećom, i crtao mi osmeh na licu, sa kojim sam nestajala u vrtlogu ljubavi i požude… Koje nebuloze! Dolazim k sebi, shvatajući da sam opet, neplanirano, uronila u patetiku, mada sam u životu uporno nastojala da je iskorenim iz svojih misli, reči i ponašanja. Savršeno mi je uspevalo, verovatno zahvaljujući neverovatnoj vedrini koja me krasi od detinjstva. Ali, eto, pokucaju ponekad na vrata setni dani oporog ukusa, kada se moje teške misli jedva vuku beogradskim ulicama, a noge koračaju u sličnom ritmu.

Mrzim te dane, ali čini mi se da su neizbežni. Nekako sam se uvek najviše deprimirala problemima srca, mada sam se neretko susretala i sa daleko težim. Ipak, ništa nije umelo da me dotuče kao neuspeh u ljubavi. Na kraju tih sivih dana prepunih sitnih kapi kiše, suznih očiju, romantičnih nota i retrospektiva propalih ljubavi, uvek sam u krevet legala sa istom mišlju – biće što biti mora. Još kraće rečeno – šta bude biće! Paradoksalno u čitavoj priči, ali kada bih tu rečenicu čula iz maminih usta, upadala sam u stanje histerije, moleći je da me ne teši otrcanom frazom za očajnike. Ispostavilo se da je to velika i jednostavna životna istina, kakvim obično moja mama i barata.

Kada nehotice krenem na plovidbu svojim otužnim mislima, nabasam na roj pitanja bez odgovora, bacajući dragocene trenutke jednog divnog života na dokučivanje nesagledivih tajni muškog mozga ili analizu svojih ljubavi izgubljenih u vremenu. Unapred znam ishod ovakvog mislenog putešestvija – ako uopšte dođem do zaključka, biće to pogrešan zaključak. Ali mozak ne odustaje, i redovno dobija bitku sa mojom snagom volje koja pokušava da se odupre patetičnim mislima koje vode put neraspoloženja. Tada moj uobičajeni optimizam nestaje, pa prestajem da verujem u srećan kraj, ili da ljubav postoji, ili da će sutra biti bolje, i odbijam činjenicu da makar prevrnula Zemlju – biće što biti mora! Zatim se sama sebi žalim kako sam ceo život provela čekajući na to što mora da bude, a da još ništa nije bilo, a očigledno neće ni biti!

Ubrzo se vraćam u kolosek, i sve te melanholične i negativne prognoze koje me na sreću drže par sati, ostaju iza mene, a jedna ipak pomalo spasonosna misao zadržava se u mojoj glavi! To neophodno – biće šta biti mora, ma koliko besmisleno zvučalo, ponekad ume da nas liši bespotrebnog napora otkrivanja razloga zašto se stvari odvijaju baš kako se odvijaju. Povremeno će nas osloboditi oblačnih misli i zavezati ruke pri troškarenju energije u smišljanju mogućeg scenarija u našem životu, predviđanju potencijalnih zapleta i raspleta i nagađanja šta se krije iza tuđih postupaka. Jednostavno, uči nas da se prepustimo neizvesnoj struji života i uživamo u svim lepim i blagim časovima, i da u satima tuge ostanemo smireni i neopterećeni razmišljanjem, jer nikada nećemo dokučiti šta nas čeka iza ćoška. Sačekajmo budućnost bez preterane frke dišući punim plućima, jer padanjem u setu, nervozu ili lavirint pitanja iz kog nema izlaza, ništa nećemo promeniti. Osmeh na lice i veliki grafit u glavu – šta bude biće!


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”