Za one koji su u detinjstvu bar jednom birali između uloge kauboja i indijanca, legenda o Džonu Vejnu (John Wayne) jedna je od najdražih koju je Amerika satkala. U malom gradu u Ajovi, 26. maja 1907. rođen je Marijon Robert Morison (Marion Robert Morrison). Sa navršene tri godine sa porodicom se seli u Kaliforniju.

Slika127 Bio jednom jedan John Wayne

Zahvaljujući erdel terijeru sa kojim je ujutru raznosio novine, postaje poznat kao vojvoda (duke)

Djuk filmsku karijeru započinje skromno i slučajno, posle povrede zadobijene u fudbalu, povremeno radeći kao statista za studio Foks, a pravi skok iz anonimnosti doživljava glavnom ulogom u filmu Džona Forda (John Ford) “Poštanska kočija” (Stagecoach). Opravdavši ponuđenu priliku, novokršteni Džon Vejn postaje sve češći izbor reditelja. Polako je postajao sinonim za klasični vestern. Svako sutra značilo je još jedan izazov i test holivudske mašinerije, ali on ih je rado prihvatao. Preko stotinu filmova u kojima je glumio jasan su dokaz posvećenosti, truda i profesionalnosti. Kao najuspešniji pominju se “Rio Grande” (Rio Grande), “Fort Apač” (Fort Apache), “Crvena Reka” (Red River), “Nosila je žutu traku” (She Wore a Yellow Ribbon), “Tragači” (The Searchers) i “Čovek koji je ubio Libertija Valansa” (The Man Who Shot Liberty Valance).

Iako ga je prestižna nagrada dugo zaobilazila zbog sumnje u njegove glumačke sposobnosti, 1969. Barbra Strejsend (Barbra Streisand) mu je uručila Oskara za film “Čovek zvani hrabrost” (True Grit), a tom prilikom je izjavio: “Da sam znao da će mi ovaj povez preko oka doneti Oskara, stavio bih ga još pre trideset godina!”

Upravo su osobine, koje su ga činile čovekom kakav je bio kada se kamere ugase, doprinele uspehu i na filmskom platnu. Džon Vejn je postao arhetip junaka i, umesto da razvodni svoju ličnost u likovima kroz koje je govorio, uspeo je da sve pilote, šerife i kauboje oboji izdržljivošću, poštenjem i individualizmom, ne želeći da napravi nijedan izuzetak i poistoveti se sa zlikovcem, makar on bio i fiktivan.

Slika4 2 Bio jednom jedan John Wayne

Glumio je grube, ali poštene ljude, koji su istovremeno zračili muževnošću i nežnošću

O vrednostima i vaspitanju koje im je preneo, nastavili su da govore njegovi naslednici. Bar jednom potomstvo nije moralo da se stidi nesigurnog detinjstva, nestabilnog roditelja i čestih ispada. Poštovanje je kroz intervju o ikoni američke kulture prošloga veka izarazila i žena njegovog najstarijeg sina Majkla (Michael), Grečen Vejn (Gretchen Wayne): “Moj suprug govorio je da je jedina razlika između filma i realnosti njegovog oca bila garderoba. Čovek kojeg ste videli u filmovima bio je čovek koji je večerao s nama za trpezarijskim stolom. Bio je u tesnom dodiru sa realnošću. Niste bili svesni činjenice da je bio glumac…”

Slika6 2 Bio jednom jedan John Wayne

Posle filma “Zelene beretke”, u kome šalje podršku američkim vojnicima u Vijetnamskom ratu, prozvan je rasistom i konzervativcem

Ipak, koštac u kome je mogao da izgubi stečeni ugled, bio je detalj u poređenju sa borbom u kojoj je pokušavao da sačuva život. Lekari su mu 1964. godine otkrili rak pluća, ali je bolest usporena odstranjivanjem jednog plućnog krila. Još jednom Vejn nije želeo da postupa po holivudskim pravilima. Odbio je da prikriva bolest i učinio upravo suprotno: pozvao je na borbu protiv nevidljivog neprijatelja i zatražio je da se njegovo telo posle smrti koristi u potrazi za lekom. Usledile su i antipušačke kampanje, ali nekoliko godina kasnije, navika je prevladala i Vejn se vratio svom poroku. Neprijatelj je iskoristio nedostatak opreza i prikrao se. Kauboj je pobeđen 1979. godine.

Danas, godinama nakon smrti Džona Vejna, bilo da se odlučimo za pretpostavku da je vreme u kome se razvijao poslužilo kao savršeno tle za razvoj ličnosti i uopšte slike koju je predstavljao, bilo da zasluge pripišemo harizmi koju je posedovao, nemoguće je da osporimo snagu koje nosi njegovo ime.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice