“Sreća je dobro zdravlje i slabo pamćenje”, Albert Švajcer

Bila jednom jedna Jana i njen Pas. Voleli su se, vole se i dalje, prava bezgranična, bezuslovna, bezinteresna ljubav, prijateljska, velika. Pas je blenta blentavi, najslađi mešanac labradora i još neke rase, i ume svaku muku i brigu da otkloni dizanjem svojih kratkih ušiju, blentavim traganjem za lopticom koja je i dalje u Janinoj ruci. Retko laje, skoro nikad, ali i kad učini to, veoma je smešno.

Dolazimo do problema koji ni prijatelji, ni porodica, a ni Pas ne mogu da reše – bolest. Tačnije, mogu da pomognu u tome, pas najviše, ali ne mogu da spreče pojavu. Muke su se javile, mala razigrana blentava Jana postala je mala Jana sa ožiljcima, modricama od silnih intervencija, analiza i tome slično. Slabašno telo počinje da se gubi u moru bolničkih postelja i tih teških priča.

Jeste Pas najbolji prijatelj, i više od toga, ali on ne sme u bolnicu, on ne može da smisli lek protiv proklete rakčine, ne može da umanji bol pri svakoj kontroli. Teške priče, još teže scene, za nekoga ko je tek zakoračio u život i napunio 24. Toliko toga je čeka tamo negde. Kako je njoj samoj bilo u određenim momentima ne znam ni ja, ni njen dečko verovatno, ni Pas, ni roditelji, zna samo ona. Činjenica da je ona sada živa i zdrava, razigrana blenta, kao i Pas, govori vam o tome koliko je jak čovek ispala.

Ko bi rekao, a svega joj je metar i želja da poraste, ali verujte i ta želja je učinila čudo.

Možda nije fizički u visinu išla, ali je za sve to vreme lečenja narasla kao čovek, mali kvasac.

kad bi mogli psi u dzepu da se nose i stalno da budu uz nas1 Biti jaka na rečima i na delu nije isto

Kad bi mogli psi u džepu da se nose i stalno da budu uz nas

Na ovaj način imam potrebu da jasno i glasno kažem svaka čast. I to ne ofrlje, već sa težinom i velikim poštovanjem, svaka ti čast! Ti si junak, borac, ozbiljni optimista. Da nisi tako blentava, nasmejana, mršava i slatka, ne znam baš kako bi ta priča ispala, ali ovako smo svi srećni i zadovoljni. Uspela si, i kosa je tu i pas. Vratio je Pas radost u tvoj život onog trenutka kada si se vratila kući, a samim tim i pomogao da oporavak bezbolnije prođe. E tad je odigrao glavnu i presudnu ulogu, tako da hvala i Psu divnom, kao najboljem iscelitelju. Osmeh je opet na licu, sve ružne stvari su iza, a šta je napred?! Lepa budućnost, ko zna koliko još partijanja, opijanja, kafenisanja, tračarenja itd. Drago mi je što imam čast da budem bar maleni deo toga.

i pored svega osmeh je tu Biti jaka na rečima i na delu nije isto

I pored svega, osmeh je tu

Svaka čast svim ljudima borcima, na koji god način da su završili svoje priče sa odvratnom bolešću, junaci su u svakom smislu i pogledu, i o tome uopšte ne treba diskutovati. Svima ostalima, umesto psihologa, psihijatra i ostalih stručnih lica preporučujem psa. Ne ovog iz priče, već nekog drugog. Iako ga nemam, znam da oni rešavaju sve probleme, ili skoro sve.

Hmm, možda je u tome moj problem, što nemam psa. Bilo kako bilo, hvala vam na hrabrosti koju nesebično pokazujete nama koji to nismo preživeli i nadamo se da nećemo, pokazujete nam koliko smo jadni i bedni sa kukanjem oko “problema”, a u stvari koliko smo srećni što ne znamo šta su pravi problemi. Sve je drugačije dok tebe nešto ne strefi. Svi vi zajedno sa blentom Janom, imate jaku snagu uma, volje za životom i od vas treba učiti kako živeti život. Čestitam, uspeli ste.


Anđelka Popadić

Editors choice