Ostale tekstove iz serijala BloGradsko mastilo možete da pronađete ovde.

Bila je malena i ovoga puta se kasnije probudila. Ali ni taj duži san nije prikrio savršenstvo njenog oblika, šestougaonik čiji se molekuli uvek spajaju pod uglom od 120 stepeni, čula je da tako kažu naučnici. Ali to joj ništa ne znači, ona zna da je lepa i da u sebi sadrži sve boje sveta, ljudi opet kažu da je to bela, ali samo oni koji se bolje zagledaju vide i plavu, crvenu, zelenu, svetlucavu i baš svaki put je vide drugačiju, a istovremeno i potpuno jedinstvenu. I niko ne zna šta je ona tražila baš u toj trunčici beskrajnog svemira, kao što niko nije svestan da ona ima i oči, uši, lice, srce, misao, ideju i svoj izraz.

Da, oprostila se i ovog puta od njenog oblaka i poletela na put koji nije bio ni lak ni kratak, sudarali su se kristalići, lomili, razbijali, delimično topili i spajali sa kišnim kapima krećući se nadole. I udarila je o nešto tvrdo srećna što još jednom može da registruje događaje, gleda smenu generacija, posmatra ljude kako prolaze, žure u toplo, obučeni u više slojeva, lepršave kose, mogla je da čuje priče i upije nova znanja i ideje kao sunđer. Da, ima i toga. Ove godine, za promenu, mogla je da zaviri u neki novi svet, čudan, pomislila je, a ipak poznat i već viđen na prvi pogled. Četiri zida, malo nameštaja i topao vazduh, a na prozoru zimskom kičicom iscrtane skoro savršeno spojene linije koje svakom posmatraču prezentuju drugačiju sliku. A u njoj On i Ona.

On se prepušta pesmi koja ga je uhvatila nespremnog na starom gramofonu o nekom ko će da se preruši u baladu. Uz prigušenu svetlost lampe, On prosipa drhtave, još nevešte, ali iskrene zvuke iz klavira, dok se na suprotnom zidu vidi senka čiji obrisi ostaju trajno, kao i njegovi stihovi i rime. Ona u rukama drži knjigu o dečaku koji se vezao za ružu, kome nije jasno da odrasli od slike slona koga je progutala zmija vide samo jednostavan crtež šešira, i koji nikad ne odustaje od pitanja koje jednom postavi. Reči je malo, jer nisu ni potrebne, tek po koji razmenjen pogled koji govori i one reči koje čovek nikad nije smislio. I pahuljica je te reči upamtila.

U tom trenutku osmeh se pojavio na njenom licu koje niko ne vidi. U sledećem trenutku nje nije bilo. Ostao je samo mokar trag na dnu prozora i obećanje da će se vratiti kada Zemlja napravi još jedan krug oko Sunca.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice