BloGradsko mastilo: Kilometar na putu zvanom život

BloGradsko mastilo: Kilometar na putu zvanom život

Život je put. Smenjuju se linije na kolovozu, isprekidane, pune, duplo pune… Tu je i poneki znak sa strane koji savetuje kako da se ponašamo, koliko da se zaletimo, kada da usporimo, kuda da idemo. Neko i posluša. A oni koji ne, pravdaju se da ga nisu ni videli. Možda su u pravu, jer smo već navikli da dobre duše skidaju ili maskiraju sve odrednice sa ciljem da što manje ljudi stigne na željeno mesto. Uspeh je jedina stvar koju niko ne može da oprosti.

Hrpa zaludnih hijena koja sedi i gleda druge, a sebe ne vidi, zure u prazno, poprskali se starim uljem da bi izgledali kao da su se namučili da dobiju to ništavilo u kome se nalaze. Možda treba da se izmisli čarobno ogledalo kao u bajci “Snežana i sedam patuljaka”. Ono ne bi ocenjivalo našu lepotu, već ono unutra. A unutrašnja snaga, zadovoljstvo životom i, pre svega, svojim doprinosom ovom svetu određuje našu spoljašnjost. Neki to znaju, drugi ne žele da priznaju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi prvi bio u redu, a ko bi samo komentarisao tuđe ocene, ne usuđujući se da vidi svoje.

Put je dug, brdovit, krivudav. I pun rupa. Ni za koga nije ravan i po njemu se ne ide kao po staklu. I svaki čovek drži volan, taj komad plastike i gume od koga zavise početak i kraj, samo naša mala marioneta sa pogledom na horizont. Od vozača zavisi da li će se negde stići, u koju stranu skrenuti, da li će umeti da se vrati na pravi put kada se zaluta ili će na pola istog stati, jer je naša mašina precenjena. Na tom putu neki ljudi će se slupati, svojom krivicom ili sticajem nesrećnih okolnosti. U tim sudarima, razlikuju se oni koji nestaju, koji ostaju polusposobni za nastavak, oni koji više ne smeju, dok neki od njih (nema ih mnogo) stresu prašinu sa sebe i nastave dalje ka svom cilju, ne osvrćući se na trnje na koje su naišli usput.

bm 21 slika u tekstu BloGradsko mastilo: Kilometar na putu zvanom život

Ne postoji put do sreće, put je sreća

Neko voli trke, daje gas pri ulasku u svaki krivinu, rizikuje. Želi stići pre svih. Neko, opet, pretiče i gazi druge ne bi li stigao gde je naumio. Nekom je važno da upozna svaki kilometar na tom putu, temeljno, da nauči svako skretanje, stane na svakom semaforu, poštuje svaki znak.

Mnogi kasno saznaju da dolazak na cilj ne znači i sreću. I ponovo postoje podele na one koji se zadrže kratko, ali žele da nađu ispunjenje na nekom drugom odredištu, one koji su zadovoljni postignutim, ali misle da će biti zadovoljniji ako nastave dalje, oni koji pobegnu kada vide na šta liči mesto kome su težili i one koji jednostavno uživaju.

Gde god stigli, ne treba zaboraviti odakle se krenulo. Ali, ne u cilju osvrtanja, vraćanja nazad, već sa saznanjem da svako iskustvo vredi, svaka bol znači naučenu lekciju, a svaka sreća lepu uspomenu. Jedinstveni put, poznat kao život, ima samo jedan smer – napred. Prava istina je da ne postoji bolji kolometar za sreću od onog koji je sad.

A najlepše je kada tu pored nas sedi suvozač.

Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.


Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.