Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Šta je život nego registar događaja? Šta čovečanstvo nego smena generacija, a ono što čini jednu generaciju su njeni ideali. Mnogi nepovratno izgubljeni, pokriveni crnim talasima ili razneti vihorom, živi spaljeni ili jednostavno presušeni. Šta je od njih ostalo? Uspomene. A onda zaborav. Ovo poslednje – ne bih baš rekla.

A šta su ljudi učinili da te ideje sačuvaju od zaborava? Dok su bile još tanane biljke, brižno su ih zalivali, gajili, da bi ih u sledećem trenutku prepustili milosti i nemilosti jačih i surovih vladajućih, jednoobraznih pravila (“da bi me udavila”). Sveži ciljevi i ideali, puni potencijala, trunuli su vremenom napušteni, a njihovi tvorci utapali su se u dosadnu masu koja teče, zaboravljajući da su i oni nekada davno pokušavali da stvore novi svet.

Na samom početku, Zemlja je bila usijana i pusta, pa se ipak jednog dana pojavio život u obliku kapi, nemiran i bujan, promenljiv i borben, a onda se pojavio čovek, isti onaj koji je prirodu, divlju i neukrotivu, jednog dana savladao. I niko ne zna šta ga je privuklo toj Zemlji, maloj truni u svemiru, toj beskrajnoj bašti života, da baš na tom mestu poseje svoje prvo seme iz koga se razvila jedinstvena biljka.

U mračnoj surovoj gori živi dečak koji je sasvim nalik ostalim mališanima. On bi hteo da pobedi tamu, da osvetli goru, gradove, celu planetu, on piše neke formule, slova i brojeve koje okolina, iako ume da pročita, ne razume. Ali, dečak nije odustao od svog sna iako je znao da će do njegovog ispunjenja i dolaska svetlosti proći još mnogo godišnjih doba.

9083 NpAdvHover BloGradsko mastilo: Negde tu iza (sv)ega

Na drugom kraju sveta, u metropoli, nepokretno dete traži boje da naslika majku, ptice, šumu, da naslika život veseo ili tužan, da pokaže ljudima istinu i lepotu

A uz plamen sveće, neko posipa drhtave, još nedovoljno vešte, ali iskrene zvuke pune osećanja iz starog izgrebanog klavira; a tamo kroz prozor se vidi senka – to neko dete na tavanu ispisuje tajno svoje stihove i rime, ni ne sluteći da će u budućnosti druga deca znati napamet taj skup slova postavljen na način da čini predivnu celinu koja se teško može desiti ponovo.

Niko ne zna zašto je život izabrao baš ta bića da u njih usadi nešto što ostala nemaju – talenat, volju, humanost, upornost. To seme se možda nalazi u svakom od nas, a mi nekad ne znamo čak ni da ono postoji ili ga ne negujemo dovoljno brižno. Ono je slabo i nežno i traži pažnju dok ne proklija, a kada ojača on postaje najlepši cvet na svetu.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice