BloGradsko mastilo: Odgovor

BloGradsko mastilo: Odgovor

“Naslikaj nešto prirodno za novu izložbu. Nešto šareno, poletno, maštovito. Neka bude gotovo za dva meseca”, rekli su mu kao da naručuju pantalone kod krojača, tortu kod poslastičara ili hrpu drva za zimsku potpalu.

A on je umetnik i njih ne zanima šta ta reč znači. Nije ih briga da u svom stvaranju prolazi kroz stalnu patnju koja tera napred, dugo i uporno, da cedi iz sebe i poslednji atom snage, mesto u samostvorenom prostoru u kome ne postoji potreba za snom, hranom ili razgovorom, gde vreme ne postoji. Nepoznat im je proces razdvajanja realnosti i nečeg što prvo tinja u njemu, polako se rastavlja, pa onda muči i peče. Ali to nešto se ne može istaknuti, jer se nalazi na ivici mašte i zato se to čudno, retko i bolno osećanje neguje i lagano upoznaje sve do trenutka kad njegova snaga ne dođe do tačke kada više ne može da bude zatvorena. Koliko snage može stati tada u jednog umetnika, čini se da bi tog časa savladao i čitavu vojsku. Razlika je jedino u tome što se vojska služi silom, a On stvarima jačim od nje, Suncem, inspiracijom, nadom. Ruka sama vođena nekim finim osećajem čini tanke, precizne pokrete, baš one najbolje od svih. Ono ne piše više plavo kao plavo, zeleno je vetar, žuto zov, sivo šapat. I slika postaje pesma, tihi zov za smiraj, prolio se zrak u zemlju tvorca. Dete je rođeno, on može na počinak, san koji je dug, košmaran, san svih bdenja i… povremene stvarnosti.

blogradsko mastilo 18 slika u tekstu BloGradsko mastilo: Odgovor

Položio ju je veoma pažljivo u svom ateljeu, maloj sobici na poslednjem spratu gde svaka vrata izgledaju isto, onako bela i bezlična, dok druga strana krije potpuno drugu priču i čarobnu atmosferu, gde svaki predmet čuva svoju priču

Stari zeleni zid desno od ulaza pamti sve prolaznike, slučajne i namerne koji su tuda prošli, pokušava da sakrije ogrebotine kada je neko prošao sa ključevima u ruci i upila je odavno senke modela i novopečenih takozvanih kolekcionara, on stoji tu mirno kao veran saučesnik, svedok mnogih priča i izgovorenih prećutanih tajni. Tajanstvenu, mirnu i pomalo svečanu atmosferu daju likovi mrtvih slikara koji gledaju ozbiljno sa suprotnog zida, koji ulivaju poštovanje, predstavljaju izvor lake treme i koje je umetnik upoznavao proučavajući njihova dela.

“Da nisu boje suviše nabacane, neće se složiti sa ostalim eksponatima? A ova žena? Baš i ne liči nešto na ženu, zašto su joj ruke tako raširene ka nebu? Zahvaljujemo se, ali možda nekom drugom prilikom…”, dobio je odgovor.

Tako se ova slika našla kao odbačeno dete na zapuštenom, prašnjavom tavanu tog juna. I sledećeg septembra, januara ili maja prvo bi nju ugledao čim otvori oči. I prostrujala bi neka jeza, neko savršeno nemo saučesništvo između jednog umetničkog dela i njenog kreatora.

Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.