BloGradsko mastilo: Put u najdublje

BloGradsko mastilo: Put u najdublje

Prethodni tekst iz serijala “BloGradsko mastilo” pogledajte ovde.

Jednom je neko pokušao da nađe potpuni mir, želeo da pobegne od stvarnosti. Možda na neko egzotično ostrvo gde će se osećati kao da je sam na svetu, mesto gde će biti okružen samo vodom i nestvarnim ostrvskim pejzažima, negde gde će ostati sam sa svojim mislima, daleko od drugih, izolovan od svakodnevnih problema. Posmatrajući okean, shvatio je beznačajnost ljudskog života, težio da zaroni u neke nove dubine njega samog. U tom mestu ne postoji izraz sa značenjem: karika u beskrajnom lancu koji se zove svet. On nije kap u okeanu ili zrno peska u pustinji, nije prinuđen da se bori za opstanak u želji da se istakne. Da li se taj potpuni mir nalazi na visokim vrhovima na koje još niko nije stigao? Da li taj sneg i led mogu da zamrznu njegova osećanja? Ili je to odlazak u drugu zemlju? Primećujem kontrast: mesto koje predstavlja raj za jednog čoveka, za drugog može biti pakao. Gde hoće da stigne?

To je kosmos, beskrajan, nezaustavljiv, savršen. Vanzemaljski prostor koji je stvoren samo za njega, nastao nekim nepoznatim silama, odiše mirom, zadovoljstvom, strašću, to je svet u kome je sve moguće. Mesto na kome, kao kroz maglu, naviru sećanja na jednu rascvetalu trešnju, neku ljubav, plavi osmeh, mladost, gomilaju se uspomene. Kako bledi sećanje, rađaju se osećanja.

Ostaju snovi. U njima on može dostići baš onaj kosmos pun zvezda u kome se nalazi večiti mir. Sve ono za čime čovek luta, mesto za koje će se vezati i koje će mu biti čvrst oslonac.

Na trenutak se vraćam u stvarnost u kojoj je sve prolazno, trošno, kao što Biblija piše: “Iz praha si stvoren, u prah ćeš se pretvoriti”.

Samo duša ostaje ista. U njoj se nalazi iskra koja plamti istom jačinom u svako doba. Ona stvara u čoveku strast koja osvešćuje duh i daje mu smisao. Boji čoveka, stvara snove, menja ga, a bez nje je prolazan i slep. Omogućava mu da dostigne svoje vrhove u isto vreme kada dopire do bezdanih dubina. Duša – to smo mi.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.