Prethodne tekstove iz ovog serijala možete da pronađete ovde.

Pre mnogo, mnogo godina sam pročitala priču o devojci koja živi i provodi baš sve svoje slobodno vreme u svojoj trošnoj sobi. Jednog dana, posetila ju je vila i rekla da zamisli kako bi želela da soba izgleda i da će joj ispuniti želju. “Baš je lep sneg napolju, volela bih da mi soba bude bela kao on”, odgovorila je devojka. Vila je lupila nekoliko puta nogicama o zid i sledećeg trenutka je soba dobila potpuno drugačiji izgled: beli zidovi, nameštaj od slonovače, beli stolovi, stolice… Devojka je bila oduševljena, toliko da je svaki dan sređivala, briskala, održavala je i razdragano igrala u njoj. Sve dok nije došlo proleće. Vila je jednog jutra primetila devojku kako plače i pitala šta može da uradi za nju.

“Baš sam tužna u ovoj sobi, postala je bezlična, sada kad pogledam kroz prozor, priroda se rađa, stvaraju se nove boje i ja bih volela da imam zelenu sobu.” Svetlosnom brzinom, vila je ispunila želju. A onda je došlo leto, a sa njim i pad raspoloženja devojke kojoj se više nije sviđala nova zelena soba, već je htela da sve bude u crvenoj boji. Sa dolaskom jeseni, rodila se i nova želja o divnoj žutoj boji njenog malog sveta. Dobra vila je sve te želje, ovaj put sa manje volje, ispunila. Jedne oktobarske večeri, vila je opet videla devojku kako plače, jer joj se ne sviđa više njena žuta soba, već ona želi crnu sobu, crnu kao ta divna noć. Bez reči vila je još ovaj put lupila svojim malim nogama o zid. U tom trenutku, sva četiri zida su se razdvojila i pala, a umesto plafona tu je bilo nebo posuto svetlucavim zvezdama umesto lampi. “Evo, nadam se da ćeš da uživaš u novoj crnoj sobi”, rekla je vila i nestala.

Danas, čini mi se da većina ljudi živi upravo kao devojka iz priče. Uživa se u nekim stvarima koje zapravo i ne služe svrsi, već kratkoročnim zadovoljstvima, ne misli se o ključnim stvarima i ne ceni se ono što nije materijalno (jer da je dobro, ono bi koštalo (?!?)). Svi su postali izbirljivi do te mere da ni ne postaju svesni da su se verovatno odavno odlučili za gore pomenutu crnu sobu. Poente se maše, mišljenja su uveliko iracionalna, menja se sve što se promeniti može, rokovi upotrebe svojevoljno postaju sve kraći, biraju se nijanse nekih stvari koje su inače po meri. Biraju se odeća, cipele, biraju se momci, devojke, a odskoro je moguće i birati pol deteta. Da li je sledeća stvar mogućnost da se bira i IQ, ili je preduslov odsustvo istog da bi se sasvim lepo uklopilo u šareni šablon?


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice