Ponovo se nalazim u poznatom prostoru. I ponovo isti onaj hodnik. U zabačenom ćošku mašte sedi čovek koga sam već sretao. Čovek sa mojim likom. Izboran, sed, sa po kojom tamnom vlasi, u prašnjavom crnom odelu, a cipela sveže uglancanih.

Ja ili moja senka? Materija ili iluzija?

On sedi, razmišlja i strpljivo čeka. Kada me je ugledao, blago se osmehnuo i pozvao me da sednem pored njega. Nema zbunjenosti i zaprepašćenosti kao pri našem prvom susretu.

Shvatih iznenada da ono što je moj san, njegov je život. Moj dan je njegova noć, njegova svetlost je moja tama.

A kome od nas dvojice pripada stvarnost? Delimo je, naizmenično posećujemo, nekad se sretnemo i postanemo svesni jedan drugoga, nekad se mimoiđemo u paralelnim hodnicima koji se nikad neće ukrstiti.

Vremenom, taj prostor nije više toliko maglovit, zamračen i nesiguran, postao je živ i opipljiv, mio, dragocen, inspirativan. Topao, siguran, ušuškan i prijateljski. U njemu smo saučesnici. Moja svest i moja podsvest.

– Da pustim onu našu pesmu?, pitao je unapred znajući odgovor.

Prostor je mnogo svetliji, a ne vidim izvor odakle dolaze ti zlatni zraci. Poznata pesma –  moja, njegova, njegova, moja, me je milovala, zvuci gitare, klavira i glasa koji sam slušao toliko puta do sada nosili su me u neke dublje nivoe sna. To je svet koji mi nije dostupan dok sam budan, u kome se nalaze i neprestano prepliću svesni i nesvesni sadržaji, davno zaboravljene senke koje se vrte kao što to umeju samo najveštije balerine dok prave virtuozne figure od nekih davnih tragova koji će mi jednom otkriti suštinu priče.

Zamolio sam ga da mi priča o sebi.

bm 23 slika u tekstu rezervna BloGradsko mastilo: Sanjati život ili živeti san?

Usledila je ispovest

Reči su neumorno tekle, pretvarale se u rečenice, a te rečenice u poglavlja i knjige. Pričao mi je o svojim dečačkim snovima, o omiljenim igračkama, prvim ljubavima. Govorio je o najlepšim stihovima koje je učio napamet, o omotima ploča koje je preslikavao, o pokušajima skidanja popularnih tonova na novoj gitari. Nizale su se uspomene, lepe i ružne, tuge i radosti koje čine život.

U tom hodniku sam, čini mi se, sedeo vekovima. Moj drugi ja, onaj pravi i istinski, me je blago potapšao po ramenu dok su mi suze išle niz lice kao neki potok koji želi da obriše ono u što sam se pretvorio. Sedeo sam sa pitanjem kada sam se izgubio, pobegao od sebe bez razloga. Trčim za materijalnim, a ne pamtim važne datume i događaje. Postao sam potrošen robot, gađam pogrešan vrh. Danima, mesecima i godinama.

To pitanje me je probudilo. Oko mene poznati predmeti, ispeglano odelo za posao, na stolu digitron i još uvek upaljen kompjuter na čijem monitoru uporno čeka nezavršena prezentacija za sutra.

A pored kreveta, knjiga koju nisam viđao do sad. Otvorio sam i osmehnuo čim sam pročitao prve redove. Te reči sam već negde pročitao, možda baš u mom snu.

Izvori fotografija: wingwire.com, boredpanda.com

Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.


Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice