Zamislite svet drugačiji od ovog. Zamislite, budite se jednog jutra, sveži, naspavani, energično započinjete svoj jutarnji ritual. Kafa, topli doručak, prijatni kutak u kojem ste udobno smešteni tek napola obasjani suncem koje se budi. Dok otvarate svoj laptop, osećate toplinu rađanja, koja dopire sa svih strana. Novi dan započinje poput nepreživljenog života. Uz jutarnju svežinu budi se i nova nada, trenutak slatkog iščekivanja rođenja nečeg jedinstvenog, neponovljivog. No, rutina ubrzo hvata svoj zanos. Otvarate stranicu dnevnih novina, zapljuskuju vas informacije za koje još niste izoštrili um. Započinje film koji ste gledali toliko puta, ista priča u različitim izdanjima. Užurbano iščitavate sve što vas zanima, proveravate poštu, pravite se da ne vidite iskačuće reklame, razmišljate na brzinu o predstojećem danu, navlačite privremeno slepilo, paklu još neizgorelih živaca i podsetnik sa pravilima zdravog razuma. Već sazrela svetlost više ne krije tragove jučerašnjih naslaga u ruhu ponovnog rađanja, i predstava može da počne. Jedno nevino jutro umrlo je u senci osvešćenog dana koji traži konkretne žrtve, bez naivnog nadanja.

Ništa nije isto, ali sve je dobro poznato. Ulice zapljuskuje neki novi miris, koji neodoljivo podseća na poznati grad. Čak i stopala deluju nekako utopljeno u svaki naredni korak, kao da su već iscrtala sopstvenu putanju. Susrećemo lica, nepoznate poglede, gledamo u udaljene izraze nedokučivih očiju nekih nama stranih tela, bivamo uhvaćeni tuđom grimasom, nenamernim pokretom usana, izdignutim obrvama i skrivenim obrazima, ali opet, prepoznajemo taj osećaj mučnine svaki put kada se nađemo među sebi sličnima, ali nepoznatim bićima. Taj osećaj mučnine često nam se skriva u obliku nemarnosti, nezainteresovanosti… I to nam je dobro poznato, te ne obraćamo mnogo pažnje ni na sopstvenu nepažnju… i onda…

imagine arthur tsao1 Borba polova ili bitka za pol?!

Zamislite svet drugačiji od ovog… Šta bi se promenilo?

Zamislite, sada opet, isto to jutro. Iste novine, isti miris buđenja, istu toplotu rađajućeg sunca, isti zov jutarnje svežine i istu rutinu koja vas, zajedno sa šoljicom kafe, čeka na stolu. Poznate ulice, isti grad, nepoznati ljudi, dobro poznat osećaj u stomaku… Sve je isto, ali… vi zaboravljate svoju dnevnu opremu. Nestala je. Ne postoji. Obavljate iste radnje, otvarate laptop, čitate novine, ignorišete reklame, razmišljate o danu koji je pred vama, proveravate poštu, ispijate poslednji gutljaj kafe, dok sunce postaje sve veće i sjajnije, koračate ulicama, sudarate se sa bledim pogledima, ah, da, to je miris mog grada, poznati koraci… Ali, ne postoji ništa između vas, jutra, tog dana i ljudi koje susrećete usput. Ne nanosite uobičajene taloge. Ne podsećate sebe o svemu onome što jeste i što treba da budete tog dana. Ne pakujete svoje raspoloženje niti obnavljate gradivo o tome ko ste, gde živite, kuda idete, sa kim se viđate i šta time postižete. Ne posmatrate druge ljude očima stranca.

Možda za trenutak pomislite da vi sami ne posedujete nikakvu ličnu opremu koju svako jutro pripremate za novo korišćenje. Možda pomislite da vi sami ništa ne izvodite da biste bili to što jeste, bar ne na takav način. Zapravo, velika je šansa da o ovom uopšte ne razmišljate i čini vam se suvišnim ili čak umišljenim. Zato i govorim o svetu drugačijem od ovog. Kada bismo bili svesni da svako jutro sebe programiramo, uvek iznova, sa dobro ukorenjenom navikom i često nesvesnim porukama, živeli bismo u svetu koji je drugačiji od ovdašnjeg. Bili bismo svesni da je većina stvari kojima sebe definišemo samo neudoban kalup, ponuđeni (prinuđeni) obrazac koji nam društvo fabrički kroji.

Upravo je nesvest ono što omogućava da društveni softver zaživi. Hardver su naša tela, naši životi, naše ličnosti. Pre svega, tu je čuveni pol. Biti muškarac i biti žena, pre svega, znači biti društveno skrojen po određenim šablonima, odgovornostima, pravima… Osim određenih bioloških razlika, da li postoji nešto, bilo šta drugo i značajno što nas razlikuje, kao ljudska bića, kao društvena bića, kao partnere i partnerke u zajedničkoj sudbini svih ljudi na planeti? Mentalitet, različito ponašanje, potrebe, uloge? To je ono što nas razlikuje posle, a ne pre. Posle društvenog oblikovanja, posle razdvajanja ljudi na muškarce i žene, posledično, muški i ženski svet, i dalje, u stalnom sudaru tih stvorenih svetova u jednom svetu čiji smo svi deo.

Rađamo se sveži, kao i svakog jutra, naivnog duha i fleksibilnih moći, i neograničeni, kao deca sunca, puni energije, svetlosti, nade… Ali i pre nego što prohodamo, svaki naš korak je unapred programiran. Roditelji, ustanove, okolina, svi oni nam pomažu da napravimo svoj prvi korak, što pravilnije i efikasnije. Konačno, stajemo na svoje noge, ali nastavljamo hodati onako kako smo naučeni, onim putanjama kojim su nas usmerili. Postajemo muškarci. Postajemo žene. Muškarci hodaju uzdignute glave, brzim korakom u udobnoj obući, žene koračaju u visokim potpeticama, noga isped noge, sitnim koracima, uz održavanje ravnoteže. Muškarci na putu karijere i uspeha, žene takođe na putu karijere, ali koji je pre nekako prečica, a nekad pogrešni smer, na glavnom putu ka braku i deci. Nije sve crno i belo, ali ovo je neki standardni tok. Izuzeci se smatraju ekstremima. Zato, možemo reći, nije problem u borbi između polova, muškaraca i žena, problem je pre u borbi da se takve razlike uporno održe. Borbi za pol. A zašto? Zašto se takve razlike uporno održavaju, generacijski? Reč je o društvenoj tradiciji… borbi za moć… koja se i danas neguje, iako nije tako vidljiva kao nekad.

Vratite se za trenutak u istoriju. Zamislite, da želite moć u društvu, veći uticaj, prava i slobodu, šta bi vam pomoglo da tu moć ostvarite? Višak vremena, manje konkurencije, više samopouzdanja i potvrda da ste superiorniji od drugih, vama sličnih ljudi? Verovatno da. Odatle i borba za pol. Ne postoji borba polova, jer je sam pol već u startu pobeda za jedan pol. I to muški pol. Žene su kroz istoriju smatrane nežnijim, inferiornijim polom… a i danas se tako nazivaju. Tako je bilo vekovima i danas je to tekovina za koju plaćamo cenu. Svi, bez obzira na pol. Dokle god živimo u svetu gde postoje razlike, sudari svetova, i navodna bitka koja je u startu izgubljena, platićemo cenu svojim životima… svojom istinskom srećom i autentičnošću… svojim iskrenim odnosima sa drugim bićima… svojim pravom da budemo ljudi, u punom smislu, van svih ograničenja. Ali, ako porušimo zidove koji nas dele…

Izvori fotografija: chocolatechutzpah.wordpress.com, estrangedfamilies.wordpress.com


Ana Krkeljić je večita studentkinja života. Budistkinja. Feministkinja. Sanjarka koja se nikada ne budi, jer misli da je najbudnija dok sanja. Misija joj je da vrati veru u duhovnost svakodnevnog života. Voli ljude zato što ih razume, a razume ih zato što ih voli.

Editors choice