Braća i sestre u sportu (1. deo)

Braća i sestre u sportu (1. deo)

Nije retka pojava da je gotovo cela porodica sportska, ali nekako je najlepše kada na terenu vidimo braću ili sestre. Naročito kada je u pitanju onaj najviši stepen sporta, sa vrhunskim rezultatima. To nije merilo ponosa familije na svoje članove, ali opet godi. Kroz mini-serijal tekstova bliže ćete upoznati neke od njih, za koje ste već verovatno i čuli, ali možda niste znali određene činjenice. No, krenimo redom.

Vladimir i Nikola Grbić

Nekako je logično bilo da priču “otvorim” sa fenomenalnim odbojkašima rodom iz Kleka, čiji je otac Miloš takođe bio reprezentativac, a zbog svega što su uradili za srpski sport. Tri godine stariji Vanja (rođen 1970.) u penziji je od 2009, a ove je primljen u Odbojkašku aleju slavnih, zajedno sa Nikolom. “Tigar” Vladimir je jedan od najboljih primača servisa ikada, a otkad je započeo karijeru u Banatu iz Kleka, put ga je vodio preko Mladosti iz Zagreba, Vojvodine, do Italije, Brazila, Japana, Grčke, Rusije, pa sve do Turske gde je poslednji put profesionalno smečevao. Što se tiče klupskih trofeja, “požnjeo” ih je gde god da je igrao, dok je sa reprezentacijom osvojio 13 medalja, od kojih je najvrednija ona zlatna na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, a odmah iza njega je i evropsko zlato iz Češke, godinu kasnije. Mirni, u svakom trenutku lucidni Nikola, sušta suprotnost svoga brata, pa šta tek reći o njemu koji još uvek igra, a kada se u 37. godini oprostio od reprezentacije, plakao je kao malo dete… Kao i Vanja, karijeru je počeo u Banatu, naravno, nastavio u Vojvodini. Kasnije nije “šetao” okolo, jer je od sezone 1994/95 u Italiji, gde je maestralnim rešenjima donosio trofeje gde god da je igrao. Najvrednije reprezentativne medalje su iste kao i bratove, ali je zahvaljujući dužem “stažu” njihov ukupan broj 18. Nije im bilo bitno kako se zove zemlja za koju igraju, koja je himna, oni su najbolji uzor mladima koji požele da se bave sportom. Jednom rečju – legende.

Vanja i Nikola Braća i sestre u sportu (1. deo)

Braća Grbić (levo Vladimir, desno Nikola) na vrhuncu karijere, sa olimpijskim zlatom oko vrata

Venus i Serena Vilijams

Devojke koje su rano detinjstvo provele u Komptonu, jednom od najopasnijih krajeva Los Anđelesa, osvojile su sve što se osvojiti može u tenisu, a nešto uspešnija je mlađa, Serena (Serena Jameka Williams). U singlu je osvojila 16 Grend slemova, nasuprot sedam koliko je osvojila godinu i tri meseca starija sestra Venus (Venus Ebony Starr Williams). Takođe su u dublu, naravno zajedno, “pokupile” 13 pehara na najvećim turnirima. Venus je 2000. osvojila olimpijsko zlato u Sidneju, dok je Serena na najvećoj smotri sportista bila najbolja prošle godine. U dublu su osvojile tri zlata na Olimpijskim igrama. Fenomenalno, nema šta.

Venus i Serena Braća i sestre u sportu (1. deo)

Najdominantniji rodbinski par “belog sporta”, Venus (levo) i Serena Vilijams (desno)

Šeril i Redži Miler

Skoro da ne postoji neko ko nije čuo za drugog na večnoj NBA listi po broju pogođenih trojki, Redžija Milera (Reggie Miller) i legendu Indijana Pejsersa (Indiana Pacers), ali verovatno malo ko zna da on ima rođenu sestru koja je takođe bila sjajna u igri pod obručima. Šeril (Cheryl Miller). Pošto dame imaju prednost, da kažemo da dve godine starija gospođica Miler ima tri osvojena zlata sa reprezentacijom, od kojih je najvrednije ono 1984. na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Druga dva su sa Panameričkih igara godinu dana ranije i Igara dobre volje 1986, kada je i završila karijeru zbog povrede kolena, u 24. godini, što je svakako bio veliki peh kako za nju, tako i za igru. Sa druge strane, o Redžiju se ne može napisati par redova, ali ću izostaviti ogroman spisak priznanja, kojih ima 14. Celu karijeru proveo u Pejsersima, a nije osvojio nijedan trofej. Sa nacionalnim timom ima dve zlatne medalje, 1994. sa Svetskog prvenstva u Kanadi i 1996. sa Olimpijskih igara u Atlanti, kada su SAD u finalu savladale upravo našu reprezentaciju, koja se odlično držala u meču sa “Drim timom”.

Seril i Redzi Braća i sestre u sportu (1. deo)

Šeril zbog povrede nije pokazala koliko u stvari može, dok je Redži jedan od najboljih trojkaša svih vremena

Bobi i Džek Čarlton

Stariji ljubitelji fudbala sigurno pamte ovu dvojicu sjajnih fudbalera, a mlađi su bar čuli za njih. Nešto poznatiji Bobi (Sir Robert Bobby Charlton) je legenda engleskog fudbala i Mančester Junajteda (Manchester United) za koji je odigrao preko 600 utakmica i postigao skoro 200 golova. Sa reprezentacijom Engleske je osvojio jedini Svetski kup koji “Gordi albion” ima u vitrinama, 1966. godine. Dve godine stariji Džek (Jack Charlton) je bio u tom šampionskom timu, a celu karijeru je proveo u Lidsu (Leeds United). Za tim iz Jorkšira je odigrao nešto više utakmica nego njegov brat za Junajted i postigao 70 golova. Što se nacionalnog tima tiče, tamo je debitovao tek u 30. godini, pa je “skupio” 35 mečeva, dok je Bobi sa 106 trenutno četvrti na “večnoj listi”. Džek je bio uspešniji na klupi, pa je vodeći Midlzbro (Middlesbrough) 1974. godine bio proglašen za najboljeg trenera. Pored ‘Boroa, vodio je i Šefild Vensdej (Sheffield Wednesday) i Njukasl (Newcastle United), a kao selektor Republike Irske tu zemlju prvi put je odveo na Svetsko prvenstvo, 1990, gde su došli do četvrtfinala. Sa druge strane, Ser Bobi je samostalno trenirao Preston (Preston North End), dok je u Viganu (Wigan Athletic) bio zamenik menadžera.

Braca Carlton Braća i sestre u sportu (1. deo)

Braća Čarlton iz igračkih dana (levo Džek, desno Bobi), ponos Engleske i svoje porodice

Izvori slika: ossrb.org, negrowhite.com, thescore.com, skysports.com


Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.