Nisam živeo u pravom trenutku. Savetovali su mi da sagledam sadašnjost – jedino realno vreme po spisama Marka Aurelija (Marco Aurelius Antoninius Augustus). Prošlost je prošla, budućnost još nije, i zato je živeti jedino moguće u sadašnjosti – njome možemo da manipulišemo jer nam pripada. Složio sam se nad tom činjenicom, ali nisam mogao da se rasteretim prtljaga iz prošlosti, koji su sami po sebi nagoveštali oskudnu budućnost.
Nisam cenio sebe zbog blatnjavih puteva koji su bili iza mene. Nisam činio zlo, ali su uništavali mene. Pripadao sam svršenom vremenu. Ja sam davno ugašena zvezda čiji se rasprštali prah tek sada primećuje.
Onda sam rešio da pomešam kukavičluk i hrabrost i odem do Brankovog mosta. Hoću otmeno da umrem, ako već ubijam sebe. Birao sam mesto. Ljudi su zaboravljali zašto je taj most postao Brankov. Užurbani, nervozni, srećni ili nesrećni, nisu se sećali tog imena koje je zauvek nekako ostalo tu na mostu.
Kotrljao sam život, motao ga nevešto oko nogu. Tog jutra sam i more mogao da čujem. Pogrešan potez, jako loše utopljen grad – zima je iz samog mene bujila, nadolazila. Vazduh je bio reč, ona nema, ona posle koje ne znaš koju da izgovoriš. A, ruke krvave, razlivene po pocepanim džepovima. Imena sam se svog prisećao, prvog nastupa nakon majčine utrobe… Jesam li bio savršen onda? Jesam li tu tačku dobro izveo bar? U meni je čučala pećina napukla – žuljala mi je korak svaki. Tako lako sam mogao da se tog oštrog jutra sapletem. Razum me je jošte zadržavao.
“Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar čiji pogled gasne u magli i memli” - Sergej Jesenjin
Gledao sam sa sažaljenjem ljude koji su jurcali automobilima preko mosta, pokušao da ih prebrojim, uzalud – bili su brži od mene. Da li se bar jedan od njih setio Brankovog Ukora? Nikada neću saznati.
Kome je ova korisna građevina pripadala uopšte?
To više nije bio samo Brankov most, već most svih onih koji nisu znali da se nose sa životom. Najmanje je pripadao automobilima koji su ga gazili. Bio je otvor u nepovrat, rupa koja je gutala nesreće, kao i rupa iz koje je nesreća mahala ožalošćenim porodicama.
Cvilio sam očajnički na nedrima hladnog mosta. U meni je čeznula toplina davnih ljubavi poput zatajale vatre. Moje žarište je kiša, odlučno, počela da gasi i tinjali su iz mene zgasnuti plamenovi. Kroz oči, kroz taj ukleti otvor na svet, stidno su bujile suze starog čoveka. A niz šake, srce je počelo da klizi. Pustio sam ga da ode.
I nisam se vraćao ovde nikad više. Nije bilo potrebe, jer, saznao sam da je ovo najmanje bio Brankov most i pobegao sam, kao crv u jabuku, od banalnosti. Valja dostojno umreti.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
