Prvi deo pročitajte ovde.

Dosta sam bila forever alone, vreme je da se vratim među ljude! Samo kad preživeh! Znate onu iz Maratonaca: ko je ispitni rok na Sciences Po-u izdržao, ni pakao mu neće teško pasti!

Kako izgleda ispitni rok na ScPo? Imate oko tri ispita u sedam dana, pri čemu svaki traje po tri sata i podrazumeva pisanje eseja na temu (nepoznatu) koristeći francusku metodologiju (spada u domen naučne fantastike). Dovoljno je da kažem da i francuski studenti, koji od malena uče da organizuju svoje misli i/ili izlaganje u dve ili tri jasno ograničene celine, sa sve prelazima, najavama i propratnim efektima (poželjno umetničkim, ali ne isuviše – nismo u gimnaziji, s’il vous plait!) – ne mogu biti sigurni da će uspeti da napišu dobar rad.

Dakle, meni preostaje sledeće: da ponovim sve lekcije od početka vremena i da u njih budem dovoljno sigurna da bih znala šta ću, na kom mestu i na koji način upotrebiti u svojoj disertaciji (zvuči kao doktorska teza, al’ po naški ti je to sastav). Puft. To znači da u toku nedelje koja prethodi ispitu iz istorije sanjate o Proleću naroda 1848. i liberalnim idejama Lajoša Košuta (Lajos Kossuth). Ali radost tu ne prestaje, oh, no, no! Kada je u pitanju ekonomija, na ispitu ste obavezni da, za tričava dva boda, koliko nosi pitanje, rešite krizu euro-zone (dva boda, živote! Čekaj, a šta ako Angela Merkel primeni moje ideje?). Nema tu da mi vezeš teorije tipa “štedim jer vredim” (ili kako već ide ta reklama), nego daj mi, brate, konkretni solušn! Ovde već gubiš svaku nadu i počinješ da se miriš sa sudbinom.

Suštinsko pitanje je: da li ovde najviše koristi situaciona inteligencija, ili se ipak treba osloniti na suvo znanje? Odgovor je: pomalo od oba. Zapitajte se, kada danas-sutra počnete da radite (a taj trenutak će doći, koliko god to neverovatno izgledalo iz brucoške perspektive), da li će vaš poslodavac očekivati da mu kažete nešto što on već zna i/ili može lako da proveri, ili reakciju na licu mesta u datom trenutku? Mislim da se svi slažemo da je ovo drugo više verovatno.

Ipak, kada se sve završi, nije loše čestitati sebi za nadljudske napore koje ste uložili da biste proizveli tih nekoliko stranica. Na kraju krajeva, na papiru se sve vidi: kako razmišljate, vaš stil, vaš izraz – to ste vi. To znači da ne postoje dva ista rada, kao što ne postoje dva ista studenta. Tu leži lepota čitave ove priče: tog trenutka kada izađem iz svoje sobe u domu, odmah se nađem u moru različitih kultura, fizionomija, i najvažnije – različitih mišljenja. I to važi za profesore kao i za učenike! Ko može bolje govoriti o Putinu (Владимир Владимирович Путин) od moje profesorke iz Moskve? A ko o komunikacijima i medijima znati više od profesorke koja je bila portparol Sarkoziju (Nicolas Sarkozy) 2007? Da ne govorim o kulturnom koktelu studenata koji sjedinjuje sve od Singapura do Engleske.

Ne, ovo nije priča o blistavim srećnim ljudima koji se drže za ruke, ovo je realnost, i ja imam tu sreću da budem deo nje. Ništa se ne brinite, moram dobro debelo da je zaradim, ali ona je tu, sveprisutna i pulsirajuća. Ponekad, ipak, osećam mučninu i želim da zaustavim taj ludo brzi voz. Čekaj, za tu kartu sam štedela gotovo ceo život, a sad bih da odustanem? Ali čim čujem svoje kolege (što se btw upravo sada dešava) kako žagore ispred mojih vrata, ponovo se osetim kao junak nekog filma i odmah sam bolje raspoložena. A ono što je najbolje od svega je što scenario pišem samo ja.

Bref, prošao je i taj prvi ispitni rok.

Bisous,

N.


Nina Vuković je, po rečima svojih prijatelja, “totalno diskutabilna”. Svesna je toga da previše priča, ali smatra da to nadomešćuje svojom duhovitošću. Jezik je njeno najjače oružje.

Editors choice