Brendovi srpski

Brendovi srpski

Ovde nećemo govoriti o inatu, kajmaku, ajvaru i nekim opštepoznatim endemima. Pozabavićemo se onim srpskim brendovima koji vam izmame nostalgični osmeh kada ih se setite negde u tuđini. Komičnim manifestacijama narodnog duha.

Promaja

Dve su reči koje dete u Srbiji nauči do prvog rođendana. Mama i promaja. Prvu oseća kao nešto divno, simbol ljubavi i sigurnosti, a drugo kao zlo čudovište koje ga opseda od rođenja. Promaja je za Srbina mračna strana egzistencije. Večni strah. Njena definicija bila bi prilično jednostavna: Strujanje vetra pojačanog intenziteta, prouzrokovano nepostojanjem fizičke barijere između dveju ili više prozorskih površina ili vrata. Tradicionalno, osoba koja se sa najviše respekta odnosi prema ovom drevnom neprijatelju i koja ga u dušu poznaje, jeste baba. Ona zna šta promaja može. Kada ne zatvoriš dobro ulazna vrata od kuće, a prozor iz zadnje prostorije počne žalosno da škripi kao rezultat aktivacije čudovišnog fenomena, začuje se muzika iz filma ’’Ajkula’’ i uplašeni babin vapaj: “Sineeee, prooomajaaa!!! Zatvaraj!!!”. Za sada nije vođena statistika koliko je ljudi umrlo od posledica promaje, ali se smatra da je ona vodeći tlačitelj naših života, posle infarkta uzrokovanog prekomernom konzumacijom teških mesa. Neizlečiva je. Osim smrti u mukama, izaziva i neobično zabavni facijalni grč, do koga dolazi kada se zimi promaja uvuče u sobu i opali nekog nesrećnika mokre glave. Ako se u tom trenutku smejao, ostaje nasmejan za života. Ovaj fenomen naročito je izražen u hladnim predelima Bosne, gde ga prati komentar: “Gledaj majmuna, pošla mu usta za vrat!”

Sluzni rudnik

Koliko vam se puta desilo da pritisnete kočnicu u saobraćaju i dok čekate da razlog kočenja otpadne, pogledate u automobile oko vas. U svakom je isti prizor. Maljava ručerda do lakta uvučena u jednu od nozdrva, koja poput omanje bagerske lopate iščeprkava sluzavi sadržaj. Na žalost nozdrvnih rudara, uvek se oko njih nađe neka dokona budala koja pažljivo posmatra šta rade svi ostali u kolima. U ta omražena smetala, koja vam ne daju da na miru očistite disajne puteve, spada i pisac ovih redova.

Kakva je to misteriozna sila koja tera Srbina da čačka nos na semaforu? To je nekakva refleksna radnja. Nije samo u pitanju skoreni slinac, koji nesporno uništava kvalitet življenja poput tumora i koji mora biti odstranjen. U pitanju je odnos prema životu. Bunt u kolektivnom nesvesnom. Prezir prema normi! Uostalom, ko kaže da ne valja čeprkati nos? Svest o ružnoći ovog gesta jedan je od onih loših kompromisa čovečanstva, poput radnog vremena od 8 ujutro (zašto se ne bi radilo od podne?). Zahtevati da se ljudi guše mrskim zelenim klikerom, koji blokira dragocenu nozdrvu poput masnog bildera na omalenim vratima podrumske diskoteke, besmisleno je!

Pljuvačni pikado

U čitavom svetu stepenice postoje da bi omogućile ljudima bezbedno kretanje između visinski razdvojenih površina. Vekovno su sredstvo premošćavanja više betonskih ploča i pouzdan vid pešačkog saobraćaja. Međutim, stepenice u Srbiji imaju drugu svrhu. One služe kao teren veoma popularne igre, zvane pljuvačni pikado. Najbolji tereni za ovu igru su visoki soliteri, čije su stepenice opasane tankim i primaknutim rukohvatima. Između njih postoji prostor koji u visokim zgradama formira pozamašan slobodni pad. Cilj igre je pljunuti tako da sluzava tečnost iz usta vešto balansirajući između rukohvata, padne na prizemlje i rasprsne se o pločice blizu ulaznih vrata.

Priča se da je jedan od novobeogradskih solitera bio toliko popularno igralište ove discipline, da je u prizemlju obrazovano čudovišno jezero pljuvačke, velike gustine, nalik živom blatu. Stanari zgrade ponosili su se njim i redovno ga snabdevali novim materijalom. Kod ostalih sugrađana, izazivalo je užas, koji je kulminirao davljenjem nesrećnog poštara Đoleta, koji nije mogao da ga preskoči zbog bolesne noge. Upao je u jezero najpre do članka, a ono ga je zatim usisavalo do konačnog samrtnog ropca. Tek posle tog nemilog događaja, došle su ekipe beogradskih kanalizacija, vatrogasne jedinice i posle celodnevne borbe sa stihijom, isušile monstruoznu baru. Na tom mestu danas stoji spomen ploča sa natpisom “Našem jezeru, simbolu preciznosti pljuvanja i spomeniku snage srpske pljuvačne žlezde. Neka ti je večna slava!”

Psovke

Od onoga što ti naš čovek može reći u besu, sam đavo bi se sablaznio. Sve po spisku, mrtvi preci, majka, otac i sestra, razna nabijanja, nataknuća i posadnuća, grobovi, plastovi sena, kaktusi, itd, samo su neki od uobičajenih izraza od kojih su sačinjene uvrede kojima se svakodnevno međusobno obasipamo. Najplodniji rasadnik narodnog duha u ovoj oblasti su zakrčene beogradske ulice, a meni lično najdraža je psovka kojom pozdravljamo konjinu što leži na sireni, dok nam se naslanja na branik: “Trubili ti na sahrani dabogda!”

Keroizmetni slalom

Blazirana gospođica izvodi pudlu u šetnju dorćolskim ulicama. Besprekorno isfenirana, u skupoj trenerci, zastaje dok se njen ljubimac meškolji na sred ulice. Kuca se nagne unazad, posere se kao slon i blaženo zalaje. Ponosna vlasnica mu zahvali rečima: “Bravo mivo moje malo!” i nastavlja da glamuroznim hodom grabi kroz Kapetan Mišinu. Nije joj ni na kraj pameti palo da kilo i po izmeta koje je kuca ostavila iza sebe, pokupi kesom i baci u smeće. To ostaje iza da se suši na Suncu ili da ga kiša spira niz ulicu, šireći nepodnošljivi smrad. Ukoliko uspete da prošetate dorćolskim ulicama, Hilandarskom ili nekom drugom krugodvojkaškom štraftom, bez da đon na cipelama obojite u braon, smatrajte se akrobatom! Teže je izbeći to minsko polje govana, nego protivtenkovsku minu u predgrađu Bagdada.

Pre neki dan gledao sam sa prozora kako osamnaestogodišnji klipan šeta svog prelepog labradora po dečijem parkiću ispred zgrade. Preslatka kuca, sa crvenom maramom oko vrata, posrala se na sred terena po kome deca igraju “kockice”. Pošto je obavio posao, psić je čitav minut stajao pored braonkaste mase i zabrinuto gledao gazdu. Ubeđen sam da bi mu pas, da ikako može da govori, rekao: “Konjino, pokupi ovo, da se deca ne valjaju po govnima, kako te nije sramota!” Klipan je posedeo na klupi par minuta, iscedio bubuljicu na leđima i krenuo dalje, ne obazireći se na molbu svog ljubimca.

Da bi se ova pojava izbrisala iz spiska srpskih brendova, potrebno je rezolucijom Saveta bezbednosti zabraniti držanje pasa u Srbiji. Dok se to ne desi, uživajte u šetnji!

Opsceno slikarstvo

Postojanja ovog fenomena postao sam svestan tek nedavno, kada sam prilikom boravka u prestonici bratske Rusije primetio nešto čudno u liftovima. Posle dosta lupanja glavom šta bi moglo da bude to što mi je neobično dok me omaleni kavezi prevoze do visokih spratova, konačno sam shvatio. Običan plakat o upotrebi lifta. Da! To su oni plakati koje gradsko stambeno lepi po liftovima, gde je na simpatičan način, strip tehnikom, na primeru razgovora između dečaka i devojčice, prikazano kako se ispravno koristi lift. Pomislih, da li sam ikada video taj plakat u Beogradu, a da nije naknadno “ukrašen” crtačkim veštinama lokalnih bitangi. Naime, videste li ijedan plakat gde onom nesrećnom dečaku nisu docrtali organ konjskih dimenzija, sa preciznim anatomskim detaljima? Što se tiče mučene devojčice iz stripa, stvar je još gora. Njoj su, umesto predmeta koje drži i stoličica na kojima sedi, redovno docrtavali gore opisani simbol muškosti i iskolačene oči od tobožnjeg sedanja na isti. Kakve li grozote i beščašća! Pa zatim fasade…Kakvih je tu sve falusnih simbola crtano, prosto je neverovatno! Svest o fenomenologiji opscenog slikarstva potpuno me je obuzela i u moskovskom metrou. Ugledao sam gigantsku reklamu za sladoled, na kojoj raskošna brineta liže kornet. Pomislivši kako bi taj plakat izgledao u Beogradu i šta bi se tu nalazilo umesto korneta, prasnuo sam u smeh, na čuđenje saputnika.

Plazma keks

Ne mogu a da ne pomenem i jedan brend koji nije duševne prirode poput ostalih, ali je podjednako važan. U pitanju je keks na kome smo svi odrasli. Nepčani orgazam. Ljubavnik čula ukusa. To je jedini začin koji poboljšava ukus čak i pesku. Stavite plazmu na malo šodera i dobićete kolač. Kad je sipate na razlokanu ulicu, dobijete autoput. Natrljate je na pregorelu sijalicu, ona proradi. Čemu god da je dodate, nastaje simfonija. Plazma je ništa drugo do ambrozija u drugom agregatnom stanju. Lepotice je mešaju sa noćnom kremom. Stavljaju je u rezervoare kad nestane goriva. Veruju joj čak i bilderi, milioni bicepsa rasli su na njoj. Velika je nepravda što se plazma ne pominje u himni. Pokušaću to da ispravim predlogom: “Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas, daj nam plazme da nam bude spas!”


Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.