Budi human, “šeruj Sergeja”

Budi human, “šeruj Sergeja”

“Dokažite da ste veći Srbi od Hrvata”, reče nama Sergej Trifunović, i ne toliko više mladi glumac našeg bogatog glumačkog sastava. Pokušao je da nam probudi svest koristeći istorijski konflikt dva, silom braćom, naroda. A kako drugačije velikom Srbinu probuditi svest nego mu reći da je komšija Hrvat u nečemu bolji?

Da li je to onda buđenje svesti u pravom smislu? Zar će tužna sudbina devojčice Tijane Ognjanović biti ulepšana samo zato što želimo da u nečemu pobedimo ili izjednačimo komšije? “Natjecanje”, čisto “natjecanje”.

Zašto se uopšte prozivamo kao pripadnici jedne zemlje? Zar ne bismo u svakom pogledu više napredovali da ne doprinosimo sebičnjački jedino zemlji i narodu kojem pripadamo? Zamislite svet u kome svaki čovek igra za isti tim, zvani “svi smo mi ljudi”. Teško je zamisliti tako nešto. Zaista jeste. Retko ćemo sresti čoveka koji se naziva stanovnikom sveta i koji se ne ističe kao pripadnik jedne zemlje. Svi gledamo prvo svoje, počevši od roditelja, porodice, prijatelja, sve do nacije. Davaćemo uvek privilegiju ljudima koji nose isti pasoš kao i mi u džepu naspram nekom ko nam je stran.

Sergej nas je svojim gostovanjem u jednoj od televizija zamolio da se  odazovemo na poziv za pomoć. Kako humano! Vidim da su mnogi bili ganuti i od cele suštine shvatili su samo jedno – koliki je Sergej “kralj”, “car”, itd. (Što se moglo u komentarima propraćenim linkom pročitati).

Eto koliki smo mi Srbi ljudi. Ovo može i da se uprosti: Eto koliki smo mi ljudi – ljudi.

Otvoricemo oci ali zatvoriti srce Budi human, šeruj Sergeja

Otvorićemo oči, ali zatvoriti srce

U nesreći se veličaju hrabri, a po strani ostavljaju stradali. Zašto? Zato što smo svi sposobni da prepoznamo “heroja”, a malo nas misli da pojedinačno može da učini nešto za nesrećne.

Da li je iko od silnih ljudi, u čijim očima je naš glumac dostigao vrhunac humanosti i koji su naravno pohitali da podele čuveni snimak na društvenoj mreži, uputio pomoć?

I zašto toliko aplauza u ovoj duploj nedođiji koja potvrđuje dve stvari:

1. Da je nekom ugrožen život

2. Da je ljudima potrebno da im neko uticajan kaže kako je vreme da reaguju.

I neka je Sergej Trifunović “car”, “kralj”, a šta smo mi? Mi koji se gadimo kada ugledamo nečije ruke koje u kontejneru traže parče hleba, mi koji se zahvalimo Bogu što nismo jedan od prosjaka na ulici dok zatvarajući oči kraj nekog beskućnika prolazimo, šta smo mi koji širimo dalje jedan snimak umesto da smo uplatili jedan metalni dinar na žiro račun obolele devojčice, šta smo mi koji uzdižemo Sergeja gotovo zaboravljajući zašto smo ga upravo vinuli u nebo? O tome vas ostavljam da sami mislite. Kladim se da nije teško stići do odgovora, samo pazite, odgovori jesu teški.

Pitam se koliko ćemo života da izgubimo misleći da ne možemo ništa. Dinar po dinar, pa dinar, dođu već tri. Pitam se koliko ćemo mi zdravi, pravi, veseli, sa krovovima nad glavama da budemo ubeđeni da se zla jedino drugima dešavaju. I ti beskućnici su bili nekada kao mi – lepi, zdravi, veseli, pravi i ubeđeni da su daleko od nesreće. Ne zaboravite da zlo ne bira. Ne gleda ni na godine ni zdravlje ni položaje. Možda si baš Ti što hladno prolaziš pored prosjaka sledeći prosjak.

Sine nemoj da gleda u ciku Budi human, šeruj Sergeja

"Sine, nemoj da gledaš u čiku"

Gordost je naša mana. Nismo ni besmrtni niti će nas zlo poštedeti.

Pomozi, pruži ruku samo ako je od srca. Ne iz sažaljenja, ne da bi ti se vratilo bolje, ne da bi dobio priznanje – ukratko ne pružaj ruku ako nešto zauzvrat očekuješ. Treba prvo da naučimo šta je bezuslovna pomoć. A, dotad biće mnogo Sergeja i mnogo molbi da spasemo nečije živote koje ćemo ignorisati.

“Šeruj Sergeja, videćete bog”

Izvori fotografija: damouche.blogspot.fr, productiveflourishing.com, b92.net


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.