Osećam se kao Pepeljuga koju iz sna bude ptičice, miševi i ostale domaće životinje. Utonula sam u jedan od lepših snova u životu. Sve je išlo po planu. Zamišljajući sebe i njega u daljini začula sam njen glas – mama u kombinaciji sa alarmom na telefonu. Buđenje je zagarantovano.

Ustajem i usporena sam. Nekako sam se “dovukla” do kupatila i lenjo istrljala zube, a lice sam kvasila do iznemoglosti. Dobro je, progledala sam. Mahinalno sam pogledala u telefon… Ponedeljak je, moram na fakultet! Zašto sam umislila da je neki četvrtak-petak? Dozovi se pameti, draga moja, fakultet zove!

Slika116 Budni za nove radne pobede?

'Ajmo sve nanovo...

Moraću da nabavim ogroman kalendar i okačim ga na najvidljivije mesto u sobi – gde bode oči. Imam neki sistem “precrtavanja datuma”. Crveni marker i kalendar su spremni. Dan po dan do narednog ispita. Takav ti je, draga moja, studentski život!

Predstoji mi vreme svakodnevne vožnje pedeseticom od kuće do škole, prepodnevna predavanja, a popodnevne vežbe. Dakle, doviđenja, slobodno vreme! Nastupa vreme u kojem ću mnogo očekivati od sebe, u kojem će i drugi očekivati od mene. Svi nešto očekuju, a ne pitaju da li mi je mrsko da se budim svakog jutra, da provodim po osam sati na fakultetu i vraćam se kući kao isceđena. I tako, skoro svakog dana uz blago “preskakanje” pojedinih predmeta. Ne moram uvek da budem u svakoj čorbi mirođija, zar ne?

Ne brinem ja za sebe. Umem i ja da uhvatim krivinu i zaobiđem fakultet u širokom luku. Šalim se, neću mnogo, samo ću u ovom semestru malo da usporim. Što bi rekli Amerikanci: “Take it easy”. Trudiću se da se podjednako posvetim drugaricama, drugovima, da prisustvujem svakoj našoj “trač partiji”, da ne zapostavim dečka zbog učenja – taman posla, a da opet budem jednako dobar student kao u prethodnom semestru. Dobra organizacija je pola posla.

Slika29 Budni za nove radne pobede?

Umemo i mi da se zabavljamo

Mnogo se radujem pojedinim predavanjima, priznajem. U rasporedu sam videla da će biti nekih zanimljivih – govorim u svoje ime. Verujem i da će biti onih na koje ću morati da idem zbog potpisa, ali na kojima ću se dopisivati s drugaricom na malom parčetu papira – da niko ne vidi ili ću razvijati strategiju “kako raskinuti s dečkom, jer je smarač?”. Različiti ljudi različito inspirišu.

A onda, novi semestar, novi dečko. Ovog puta s fakulteta. Gde bih ga upoznala nego u ustanovi u kojoj provodim najviše vremena? Lepo me je majka pitala jednom prilikom: “Zar na tvom fakultetu nema muškaraca? Vidi kako Verina Marija…”.

Prezirala sam ta pitanja i objašnjenja koja idu uz ista. Aman, dođi, pa proberi ako ima, ja ih ne primećujem. Kad, jednog dana sedim na predavanju, a on iza mene. Oboje slušamo, zapisujemo i podvlačimo… U jednom momentu mi se obratio – hteo bi da me pita nešto, naravno, u vezi sa fakultetom. Razmenili smo još nekoliko prostoproširenih rečenica i tako je sve počelo. Da vas ne zamaram, traje još uvek, a novi je semestar. Mama je posebno ponosna na mene.

Sve je spremno za novi početak. Imam plan i ogromnu želju da ga sprovedem u delo. Knjige – tu, rokovnici/sveske – tu, raznobojni markeri – tu, dečko – tu, fakultet je na svom mestu… Samo, da li sam i ja “tu” ili je i ovo samo san?


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”

Editors choice