Pre nekih mesec dana sam se dogovorio sa drugom i dve drugarice da odemo na otvaranje ski-sezone na Kopaoniku. Povoljan smeštaj za tri noćenja, simbolična cena ski-passa, “Biće Ispod Nule i Padavina” vremenska prognoza. Sve ovo je obećavalo jedan lep vikend na svežem vazduhu van Beograda.
Nakon uspešnog probijanja kroz mećavu, koja nas je zahvatila neposredno posle Brzeća, parkirali smo se ispred JAT-ovih apartmana. Iako je kontrolna tabla X – TRAIL-a pokazivala minus trinaest, svi smo bili pozitivno uzbuđeni. Verovali smo da će sneg koji nije prestajao, biti dovoljan za makar jednu stazu. Ta sreća i pucanje adrenalina, nakon prvog zakopčavanja vezova, pre prvog spusta, koje nas čeka sutra, u potpunosti obuzima sve ljubitelje zimskih sportova nakon godinu dana pauze. Raspoloženje nam ni pokvarila ni rashlađena soba. Te večeri sam spavao u trenerci i čarapama. Jer prozor slabo dihtuje. Lepo su mi objasnili ljubazni radnici na recepciji. To dihtovanje… teško se to popravlja… “Dečko, ni grejalica više nema, dali smo ljudima u drugim sobama.”
Sunčano jutro. Vetar se smirio. Napolju je svuda oko mene belo. Da li može bolje?! Zadovoljni i odmorni, pod punom opremom izlazimo napolje. Momentalno raspitivanje na recepciji Konaka, otkriva nam da je jak vetar duvao celu noć i da sneg nije uspeo da se zadrži na stazama. Upravo navlače sneg na staze i poslednja informacija je da će sigurno pustiti Karaman Greben u 12. Pa, dobro. Šta da se radi. Idemo na kafu i doručak. Ma, sigurno ćemo danas skijati. Nema veze. Samo da stanem na dasku. Bar danas, a i ski pass će verovatno biti dž. Da li su puštali topove?
Bližilo se podne. Radnici Skijališta Srbije su čistili sedišta korpi na žici koja penje na Karaman Greben. Kako je to samo lep prizor. Još malo pa ću na stazu!
Super doručak i ćaskanje pored kamina u Buongiorno-u iznad novog šestoseda, prekinula je galama i prizvuk tutnjave. Tlo je skoro podrhtavalo, a grupa od stotinak ljudi je jurila iz pravca Granda prema sveže izgrađenoj kućici. Na ovome, do sada neprimetnom primerku drvene arhtitekture, velikim iskošenim slovima je pislo “SKI-PASS”. Istog trenutka, svi mi koji smo blenuli u ovaj juriš u obliku stampeda razjarenih bizona, skapirali smo, da će protivno teoriji relativiteta, gravitacije i svim ostalim kosmičkim verovatnoćama, ski-pass da se naplaćuje.
Da elaboriram ovu činjenicu. Podne je. Mrak sredinom decembra pada najkasnije oko četiri. Što znači da će žica raditi najkasnije do četiri. Što znači, u idealnom slučaju da sam stigao da se za manje od 5 sekundi obučem, sjurim i pre svih kupim pass, skijao bih najviše četiri sata. Otvara se jedna staza. Za neupućene, koji nikada nisu izgulili dasku na Kopaoniku, Karaman Greben je mala, plava staza, na kojoj petogodišnjaci skijaju u Vozić formaciji, dok se sa instruktorom ispred njih, spuštaju u plugu. Na stranu to što je u pitanju staza koja mi uglavnom služi za prebacivanje sa jednog kraja ski centra na drugi, činjenica da se ski-pass naplaćuje mi deluje neverovatno.
Ali dobro, kažem sebi, možda je ipak neka simbolična cena u pitanju. Dok sam se gurao u masi ljudi koja je pritiskala kućicu, ubrzo sam saznao koliko sam se prevario. Cena je bila simbolična, u obliku pune cene poludnevnog ski-pass-a, od tričavih 750 dinara. Da, inače, stiglo je obaveštenje da će staza raditi do pola četiri. Znači ovako. Da izvedem zaključak. Stojim u grupi od 100 ljudi, koji su napakovani tako matematički tačno i precizno, da su u svakom tenutku najmanje udaljeni od jednog od tri šaltera. Oooooo, da. Naravno, ali naravno da je otvoren samo jedan od tri šaltera. I naravno da sam posle sat vremena došao na red. I naravno da nije radio čitač kartica, pa sam morao da sačekam da zbunjeni radnik sa šaltera isproba ostale čitače. I naravno da sam, u tih pet minuta dok sam čekao da naplata prođe, čuo razjarene povike poput – “…čitač kartica ne radi?! Srbijo, gde si?! Mašo trči po keš da ne izgubimo red..”, “..i mi smo još luđi što im plaćamo..”, “..Francusko dolazim!”, “Ovo samo mogu da doživim na Kopu…”… Da li ima smisla da se zapitam zašto, nakon što je prošla sezona propala i nakon što se veliki broj ljudi popeo na Kopaonik sa željom da za taj novac koji su uložili se provedu/odmore/skijaju ako je moguće… Da li ima smisla zapitati se – zbog čega se neko odlučio za ovaj jako loš markentiški potez? Mislim da ne…
Nakon svega ovoga, dok sam se te večeri umoran, u mom friškom apartmanu, sa sluškama u ušima, odmarao od dvoipočasovnog skijanja, kroz glavu mi je prošla scena iz “Alise u zemlji čuda”. Sećate se onih apsurdnih scena Šeširdžijine Čajanke. Mislim da sam tog dana u potpunosti skapirao kako se Alisa oseća dok joj je Ludi Šeširdžija postavljao zagonetku – “Zašto gavran liči na pisaći sto?”
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinasto zelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.
