“Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.”

Henri Čarls Bukovski (Henry Charles Bukowski) jedan je od najčitanijih pisaca u poslednjih 20 godina. Danas se pominje kao bitan deo bitničke generacije (beat generation), ali on sam je stvarao ne poštujući pravila i formu, oglušujući se o meru i pristojnost i izbegavajući bilo kakva poređenja. O svojoj ulozi kao pisca izjavio je: “Doprineo sam tako što sam opustio i pojednostavio poeziju, učinio je ljudskom… Naučio sam ih da pesmu možeš da napišeš kao što pišeš pismo, da pesma čak može da bude zabavna i da u tome ne mora da bude ničega svetog.”

Kurve, beskućnici, opijanja, tuče, trke konja i klasična muzika bili su njegova istina, a pisanje spontani način da izrazi sopstvenu ličnost. Zato je kroz grub, direktan, a često i vulgaran jezik davao “93 odsto sebe, a ostalih 7 odsto je umetnička nadgradnja koja je iznad života – nazovimo je muzikom u pozadini.”
Bio je to čudan koktel, spoj psovki i nežnosti, gađenja i ljubavi, starosti i života, grubog lica i prefinjenih ruku, egzibicionizma i stidljivosti.

“Kada nedelju dana ne pišem, razbolim se. Ne mogu da hodam, hvata me vrtoglavica, ležim u krevetu, povraćam. Moram da pišem. Kada bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama…”

Zvanično rođen 16. avgusta 1920,  Bukovski je period svog života pre pisanja nazvao umiranjem.

Kada je imao tri godine, njegova porodica je emigrirala iz Nemačke u SAD i za prebivalište izabrala Los Anđeles, čestu pozornicu njegovih kasnijih dela. Stalna očeva batinjanja i bol koji ga je primoravao da spava na stomaku, majčino sklanjanje i najtužniji osmeh koji je ikada video, adolescentske akne i ekonomska depresija Amerike između dva rata, bili su dobar podsticaj da se smisao potraži u izolovanosti, alkoholu i knjigama. Čitao je Ernesta Hemingveja (Ernest Hemingway), Sinklera Luisa (Sinclair Lewis), Karsona Mek Kulersa (Carson McCullers) i D. H. Lorensa (David Herbert Richards Lawrence) i sam poželeo da postane pisac.

Slika17 Čarls Bukovski   Vrag iz boce

Nakon srednje škole upisao je gradski koledž u Los Anđelesu i pohađao kurseve novinarstva i književnosti. Našavši nekolicinu priča u kući, Henri Bukovski (Henry Bukowski) ambiciju svog sina procenio je kao gubljenje vremena i izbacio sve njegove stvari iz kuće. Naviknut da trpi bol i da pobunu protiv celokupnog društva iskazuje ne mareći za njega, “Zaleđeni čovek” napustio je roditelje i nastavio život kao skitnica. Putovao je  po Americi nezainteresovan za patriotsko poklanjanje života ratnim idealima i radio sitne poslove kako bi preživeo. 1944. godine časopis “Story” objavljuje njegovu prvu priču i Bukovski to vidi kao priliku da se otarasi poslova koji ga nisu zanimali i posveti pisanju. Razočaran hladnim prijemom u Njujorku, vratio se u Los Anđeles.

Nekoliko godina kasnije upoznao je deset godina stariju alkoholičarku Dženet Koneli Bejker (Janet Cooney Baker). Zajedno se prepuštaju flaši i Bukovski čitavu deceniju u potpunosti odustaje od pisanja: “Pisanje je izgledalo kao prevara. Radio sam vrlo malo. Piće je bilo Bog. Nije bitno koji grad, koja godina, koje vreme. U Filadelfiji sam kucao na vrata tog bara već u 6 ujutro… Ostajao sam u tom baru do zatvaranja, u dva noću. Malo je tu bilo spavanja, ali baš mi je bilo zgodno što sam bio dekintiran i što sam gladovao – posle bih se zavukao u vreću i spavao nedelju dana. Izbacivali su me iz jedne sobe za drugom zbog neplaćanja kirije i dovođenja žena kasno u noć. Tu nije postojao nikakav veliki plan, nikakva mudrost, ništa nisam tražio. Bilo je samo sunce i kiša i sneg i košmari i skitanje naokolo i piće ispred mene. Sve u svemu, u 35, piće i žene su me konačno sredili. Završio sam u odeljenju za beskućnike lokalne bolnice, bacajući krv iz usta i guzice, skroz raspadnut, gotov… Izašao sam 900 godina stariji. Našao neki posao i nabavio pisaću mašinu. Počeo da pišem pesme…”

Kako sam kaže, pisanje mu je pomoglo da preživi. Dao je otkaz u pošti i raskinuo sa Dženet.
Njegov put je dobio novu krivinu, ali ona nije uspela da prevari Smrt.

Za Džejn

225 dana pod travom
i znaš više od mene.

odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.

tako li to biva?
u ovoj sobi

sati ljubavi
još bacaju senke.

Kada si otišla
uzela si gotovo sve.

Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

to što si bila
neće se ponoviti.

tigrovi su me našli
i nije me briga.

Nakon nje, pojavilo se nekoliko žena koje su sa Bukovskim podelile više od dva-tri pića i dve-tri noći. Sa Barbarom Frej (Barbara Frye) je proveo dve godine, oženio se, objavljivao pesme u njenom magazinu, a zatim razveo i vratio u poštu.

Uz Frensis Smit (Frances Smith) njegova popularnost se ukrcala na brzi voz, a “gospodin Otuđeni” dobio je priliku da uživa u bezuslovnoj ljubavi ploda svoje igre, kćerki Marini.

Slika25 Čarls Bukovski   Vrag iz boce Marina

veličanstvena, magična
beskrajna
moja devojčica je
sunce
na tepihu –
dok napolju
bere cvet, ha!

jedan starac,
potonula olupina,
izranja iz svoje
fotelje
i ona me gleda
ali vidi samo
ljubav,

ha! I ja postajem
hitar u odnosu na svet
i odmah uzvraćam ljubav
baš kao što sam i
stvoren za to.

1970. godine Džon Martin (John Martin), vlasnik manje izdavačke kuće, stavlja svoj ulog na Bukovskog i predlaže mu da se za sto dolara mesečno zakune na vernost pisaćoj mašini i da batali fizičke poslove. U to doba se pojavljuje i Linda King (Linda King), vajarka i pesnikinja sa kojom je izlazio na kraj nekoliko godina. U jednom intervjuu Linda je opisala njihov odnos: “Dani su brzo prolazili. Uvek prebrzo. Kada bi otpočele svađe, borili smo se kao tigrovi. Bože, kako smo se samo svađali. Bukovski bi skočio i zaustavio sve, izašao napolje i zvali bismo jedno dugo celu noć, pa zalupili slušalicu na kraju svog govora. Optužila bih ga da traži kavgu ne bi li se napio. A on bi došao u dva, tri, četiri, pet sa ludačkim, pijanim, poetskim govorima o ženama, dušama, ljubavi i mržnji. Lude i lepe rečenice. Kakva moć reči. Bila bih oduševljena usred najgoreg gneva. ”

Slika33 Čarls Bukovski   Vrag iz boce

Tih godina je nastao “Post Office”, njegov prvi roman i kolekcija iskustava koje je stekao kao poštar i izneo kroz lik Henrija Kinaskog (Henry Chinaski). Interesovanje je raslo i 1973. godine, posle prikazivanja dokumentarnog filma “Bukowski” reditelja Tejlora Hakforda (Taylor Hackford), ime Čarlsa Bukovskog čulo se sve češće.

Neuredan, buran, ali nadasve uzbudljiv život poslužio mu je da se srećni niz nastavi. “Faktotum”, “Women”,“Ham on Rye” i “Hollywood” nastavljaju da prate život Kinaskog, preko detinjstva kada je dobijao batine za jednu nesređenu travku, honorarnih poslova u fabrici hrane za pse, luci ili pošti, traženja sobe sa nekoliko dolara u džepu, popodneva na hipodromu, odnosa sa ženama: “Mene su žene – dobre žene – plašile, jer su možda htele dušu, a ja sam samo hteo da sačuvam taj ostatak sebe”, pa sve do “pisanja dva-tri puta nedeljno između deset uveče i dva ujutro uz flašu vina, cigarete i klasičnu muziku na radiju.”

Iskrenost njegovih ispovesti  pomešana sa humorom lepila se za prste. Sve je više bilo onih koji su žudeli da upoznaju heroja-buntovnika i, osim snalažljivih, koji su to uspevali uz izgovor da su novinari ili dolazeći nenajavljeno u njegov stan sa gajbom piva, priliku su imali u okviru književnih večeri. Nije ih Bukovski preterano voleo. Osećao se izloženo. Povraćao je pre svakog početka, a starog vraga je uspevao da nađe tek na dnu boce. Pio je za vreme čitanja, ponekad je od hiljade napisanih pesama uspevao da predstavi dve-tri, vređao je publiku i pokretao masovne tuče. Bila je to književnost na njegov način.

1976. slučaj mu dodeljuje Lindu Li Bejli (Linda Lee Beighle), vlasnicu restorana zdrave hrane.

Slika44 Čarls Bukovski   Vrag iz boce

Matori pokvarenjak odlučuje da je vreme da patnju prepusti drugima i daje šansu mirnom životu: bučnu krntiju zamenjuje crni BMW, staru mašinu kompjuter, a prljavi sobičak kuća u pregrađu sa bazenom. Neke navike ipak su ostale. Pisao je mahnito, i dalje uspevajući “da se pošteno nalije s vremena na vreme”. 1987. godine odlazi korak dalje i piše scenario za autobiografski film “Barfly”, u kome lik Kinaskog tumači Miki Rurk (Mickey Rourke), a Bukovski na sebe uzima epizodnu ulogu u baru. Masa, koju je kamenovao kad god je za to bilo prilike, u  njemu otkriva zvezdu.

1994. godine Čarls Bukovski umire od leukemije, ubrzo po završetku poslednjeg romana “Pulp”, okružen voljenom ženom i voljenim mačkama. Na spomeniku je ostavio savet budućim piscima: “Ne pokušavaj.”

To je vrlo važno: ne truditi se, bilo za kadilake, stvaranje ili besmrtnost. Čekaš, a ako se ništa ne dešava, čekaš još malo. To je kao buba na vrhu zida. Čekaš i ona ti dođe. Kada ti se približi dovoljno, posegneš za njom, zvekneš je i ubiješ. A ako ti se sviđa kako izgleda, zadržiš je kao kućnog ljubimca.”

Slika54 Čarls Bukovski   Vrag iz boce
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice