Čega se bre vi ljudi plašite?

Čega se bre vi ljudi plašite?

Strah je čoveku nažalost prirođen. Kao i u svemu ostalom i u tome se razlikujemo, ali ne postoji čovek koji se ne boji. I to je u redu.

Zavisno od naše prirode, porodice, društva, obrazovanja, rekla bih i vere, zavisi u kojoj meri vladamo sopstvenim strahovima, koliko nas oni obeležavaju i kako ih iskazujemo. I to je takođe u redu. Ljudi smo i ništa ljudsko nije nam strano.

Opet mislena smo bića, emotivna. Smisao našeg postojanja i usavršavanja je stadijum u kome dosta dobro poznajemo sebe, prihvatamo se, znamo gde smo slabi, a gde jaki i na čemu se treba raditi. Znamo čime u sebi se možemo povrediti, ali i mnogo bitnije, čime u sebi možemo povrediti druge.

Razmišljam o kamenu. Mermeri i graniti. Kada se izvade iz zemlje u formi bloka, deluju manje više identično i esteta tu ne vidi ništa posebno. Međutim, kada se prirodni kamen obradi na svetlu se pojavljuje čitav spektar lepota koje samo priroda i vreme i mogu da stvore. Boje i sjaj su inspirativni, moćni i radosni.

Slično je i sa ljudima. Nas klešu i obrađuju ne polirke i gateri (bilo bi divno da nekoga ubacimo u gater i da izađe sjajan i obrađen, ipak sa čovekom je priča uvek komplikovanija, ali opet i rezultat, ako ga ima, ne može se porediti ni sa čim). Na prvom mestu linije našem biću daju emocije. Ali ne samo paženje i maženje. Uvek dajem primat ljubavi, ali je istina da i emocije kao što su strah, bol zbog gubitka, susret sa surovošću života u najsirovijem obliku, ubrzanje u minutima kada se čeka rezultat koji znači biti ili ne biti iz nekog razloga brze i dublje oblikuju čoveka čineći ga hrabrijim, staloženijim, širokogrudijim. Neretko ga okrenu duhovnosti, traženju mira sopstvenoj duši, altruizmu kao vrhuncu i istinskoj veličini sopstvenog mira, sreće, ali i lepote.

Izloženost svemu što nam je dato na ovom svetu, i njegovom sjaju i bedi, i svim ljudima raznih priča oslobodiće nas malograđanštine, lažnog morala, sirovosti i surovost, na krju i gluposti. A primeri pokazuju, dozvolićete, da u prirodi nema vrste čije jedinke mogu biti ni surovije ni gluplje od pojedinih čovečijih.

I zato pitanje: Čega se bre vi ljudi plašite? Iako bi ono trebalo da bude blaže i pitomije i sa više razumevanja postavljeno, jer po sredi odgovora je samo slabost onih koji se prosto boje, i da glasi Nema potrebe da se plašite. Zašto se najpre dobro ne informišete?

1. Znaš li ti čime se ona bavi?

S kim si takav si! Ili još opasnije na našem tlu “S kim si takvA si!”

Da li? I šta to znači? Po čemu TAKVA?

Presekla me je pogledom i procedila: “Znaš li ti ko je ona? Znaš li čime se bavi?”

“Naravno da znam.

Ona je čovek velikog srca, blistavog uma, dečije duše i nestvarne i neosporne lepote. Konstatacija da je lepota relativna, u njenom slučaju “ne pije vodu“. Apsolutna je.

Ona je prijatelj. Ne od juče ili od prošle pijanke. Dugogodišnji. Znamo se kao verni supružnici. Prošle smo zajedno i više nego što drugi znaju da se uopšte desilo. Izgradile smo jedna drugu i uopšte nije loše ono što je niklo sa tih temelja.

Ona ima znanje i zvanje. Bavi se stvarima koje dobra većina nikada neće razumeti.

Od nedavno ima i porno film na internetu i to je u redu. Imala sam i ja napade besa i beskrajnog samoljublja i gordosti, pojave njoj potpuno strane pa me je zadržala.”

“I? Šta Će ljudi sada o tebi pomisliti?Mani se toga. Traži sebi bolje društvo.”

“Koji ljudi? I ako dosad nisu smislili zašto bi sada uopšte mislili?”

“Reći će svi da si kao ona!”

“Bitno je samo da ne kažu da sam kao ti.”

Uvek će neko nešto reći. Nećemo valjda od toga strahovati? Na kraju, uvek se prvo gleda ko kaže, a tek onda šta kaže.

Ako nije stamota gaziti preko mrtvih, ako cilj opravdava sredstvo, ako nije ispod nivoa lagati onoga sa kim deliš pokrivač, ako je neotesanost način da te vide i čuju, ako postoji verovanje da se novcem baš sve moze kupiti, ako smo potentni na sve strane sem u mozak, ako je prihvatljivo da nisi baš siguran koliko vas je u krevetu, ako su svi potencijalna konkurencija, zašto se onda zgražavamo na jedan film kada je tu sve jasno i jednostavno? I kako to da nije sramota da pre nego što bacimo kamen i ne pomislimo zašto se neko ko nije naginjao toj profesiji odlučio na taj korak?

2. Neću da idem sa njim/ njom u razred?

Deca nikada nisu kriva. Po prirodi stvari ne mogu biti. Dete je proizvod, dok je malo, prvenstveno roditelja.

Ako jedno dete uporno ponavlja “Neću da idem sa njim u razred” treba se zapitati, koji god razlog da je, može li to za njega biti zdravo. Kod dece bi trebalo razvijati toleranciju od najranijeg uzrasta. I to ne da bi ono dete bilo “dobro“ samo za druge već prvenstveno za sebe.

Koga god da učimo moramo biti svesni odgovornosti. Pa se raspitati i informisati pre nego zinemo ako je preko puta nas dete.

Presekao me je pogledom i procedio: “Ozračiće se!”

“Kako?”

“Dete je imalo rak išlo je na zračenje. Neću da moj sin ide sa njim u razred. Neću da mi se dete razboli.”

“To je glupost čista, to je nemoguće. A vređa već uplašeno i namučeno dete.”

Razboleće se od gluposti.

Predznak empatije je još uvek plus. Srećni su oni koji su u stanju da se povuku u drugi plan i da sa osmehom posmatraju tuđu sreću ili da iz prvog reda ginu u nečijoj borbi. Ne očekujući ni hvala ni aplauz.

Detetu, a izgleda i nekim odraslim osobama treba najpre objasniti da čovek ne može biti toksičan. Da vas čovek neće ozračiti, uprljati, zaraziti zlom srećom. Kao što ni osoba koja ima sidu neće dodirom, zagrljajem, razgovorom preneti bolest na vas. Neće ni seksom na kraju, ako se zaštitite. To bi uostalom trebalo da bude praksa uvek.

Isto tako nema potrebe da bežite od homoseksualaca. Neće vas zbuniti niti probuditi u vama ništa što već ne postoji.

Stavite se na mesto ljudi od kojih bežite. Ne bi vam prijalo sopstveno ponašanje?

Dakle, niko ne traži sažaljenje (saosećanje je već nešto drugo), ni tugaljive poglede, ni slučajno suze. Potreban je i prija najnormalniji stav. Racionalan razgovor, spremnost da se čuje, vidi. To što ste blizu problema ne znači da će on skočiti na vas. Ako se nekom mazi-mazite se slobodno, ako se nekom ćuti-ćutite zajedno. Objasnite svom detetu da ne upire prstom i ne pita zašto neko nema kosu ili nosi maramu. Nije lepo. Objasnite da je lepo kada se ljudi ljube i drže za ruke bez obzira na njihov izgled, starost, pol.

Kritičko mišljenje je odlika intelektualaca. Znači ako većina kaže ili upre prstom to ne mora ništa da znači. Pitanje je ko ima pravo da kaže šta je moral, a šta nemoral. Šta je zdravo, a šta nezdravo.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.