Čekaću, iako možda nećeš doći

Čekaću, iako možda nećeš doći

Ponekad se bojim da ću ostati sama. Nije to onaj svakodnevni strah, koji se uvuče u kosti i postane deo nas. Ovaj se javlja povremeno, iznenada. Ušunja se i napravi mi pometnju u glavi. Bude tu neko vreme, mori me i pamet pomera, ali svaki put ga odagnam. Zar da meni, ovolikoj ženi, jedan malecni strah kroji sudbinu?!

Često me pitaju – zašto nemam dečka? Zato što mi se tako hoće. Ako sam dovoljno žensko, očekujem da pored sebe imam nekoga ko je dovoljno muško. Da bude stamen, smiren i sposoban. Da mi otvori vrata i pridrži kaput. Da me uzme za ruku na ledu ili dospe vodu kada ispijem čašu. To očekujem od svog muškarca. Nisam razmažena, mogu ja sve to i sama. I da obučem kaput, i da klizam po ledu, i da ponesem džak brašna, i da zategnem olabavljeni šraf, i da zamenim sijalicu, ali volim, stvarno volim, kada se pored muškarca osetim kao nežniji pol. Ne zavaravajte se – svaka od nas sanja o vitezu. Koliko god da smo samostalne i sebi dovoljne, očajnički se nadamo partneru koji će nas zaštititi i pored koga ćemo se osećati posebno.

Slika 174 Čekaću, iako možda nećeš doći

Umem da zamenim sijalicu, ali odbijam da nosim kravatu

Želim veliku ljubav. Kao sa filma. Onu koja ostavlja bez daha, zbog koje leptirići plešu po stomaku, a oči sijaju čak i u mrklom mraku. Ne želim manje od toga. Zato ne izlazim sa momcima koji mi se ne sviđaju. Bilo bi to gubljenje vremena. Ne bi bilo u redu ni prema njima – jer i sam pristanak za izlazak smatraju “dobrim znakom”, ni prema meni – jer u cugu mogu da nabrojim barem pet mesta na kojima bih radije boravila umesto da ispijam čaj sa njima.

Meni su neophodne tople reči. Neko zbog koga će mi jagodice na obrazima trnuti od smeha, neko s kim ću deliti poslednju jagodicu na torti. Neko zbog koga ću biti u stanju da satima stojim pred ogledalom i doterujem se, neko kome ću biti prelepa i ujutru, kad se tek probudim – otečena, krmeljiva i čupava. Neko zbog koga ću ja, ovako neuka, uzeti kuvar u ruke i naučiti da kiselim kupus i savijam sarmu, neko kome će moja kafa biti slatka i kad je gorka. Neko ko će me držati za ruku i kada su mi hladni dlanovi, neko ko me neće puštati ni kada se znoje. Neko zbog koga ću trčati da se javim na telefon, neko ko će uvek zvati u dogovoreno vreme. A nekad će pozvati i bez povoda, tek onako. Neko ko je glavni mangup u društvu, neko ko je u stanju da se popne na prve merdevine i dohvati mi nekoliko zvezda. Neko s kim ću šetati kad padne prvi sneg i neko zbog koga zima neće biti hladna.

Slika 260 Čekaću, iako možda nećeš doći

Kakve veze ima što je minus napolju, ako nam je toplo u nečijem zagrljaju?

Najbolji drug ume da mi prebaci da sam džangrizalo, da neprestano zanovetam i da prerano otpisujem udvarače. Znam da nisam jednostavna. Nikad nisam ni bila. Nikad neću ni biti. Želim da osetim tu ludu hemiju, bezgranično razumevanje i neobuzdanu strast. U međuvremenu ću se ušuškati u maštarije, ješću kolače i gajiću ribice. Povremeno ću, možda, biti usamljena, osetiću onaj podmukli strah s početka priče, ali mirno ću spavati noću. Sama, naravno, ali barem neću trpeti žuljanje nekoga zbog koga srce ne igra.

Izvori fotografija: free-hdwallpapers.com, wicklowceb.ie i flickr.com


Tamara Stančev želi gužve, lude zabave i voli noć i drago kamenje. Ona ima plan da osvoji svet, u njenim očima je reka duboka. Ona voli čisto k’o devojčica.