Žene su se dugo borile za svoje mesto u literaturi. Od antičke pesnikinje Sapfo (Σαπφώ, Sappho), zatim intrigantne Madam de Stal (Madame de Staël), autroke “Frankenštajna” (Frankenstein) – Meri Šeli (Mary Shelley), Džejn Ostin (Jane Austen) i sestara Bronte (Brontë), do dvadesetog veka i Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), kada je gvozdeni kavez rodnih i klasnih predrasuda konačno uzdrman, a žene, manje ili više elegantno, ušetale u igrališta rezervisana za muškarce. Međutim, trendovi vremena su nepredvidivi.

Prvo se iz visoke literature izdvojio literarni biznis, a potom, u skladu sa načelima profitabilne demokratičnosti, na Parnas su počele da pristižu žene koje su imale tu sreću da raspolažu viškom vremena i mogućnosti: glumice, pevačice, supruge fudbalera, supruge finansijskih magnata, porno dive u penziji, sekretarice kabineta, kućne pomoćnice kontroverznih ličnosti. Naravno, lake literature je bilo oduvek, romani štampani u novinskim nastavcima poznati su još od devetnaestog veka, u socijalističkoj Jugoslaviji učiteljice su posle škole svraćale na trafiku da kupe novu roman-svesku iz edicije “Siluete” ili “Zauvek zajedno”, a umetnuta poglavlja iz “Praktične žene” ili “Bazara” išla su iz ruke u ruku.

Ali, nikada kao poslednjih nekoliko decenija književnost nije postala, kako to Dubravka Ugrešić precizno definiše – “sveopšte sindikalno odmaralište” krcato piscima-šoferima, piscima-električarima i spisateljicama-striptizetama, dok Olimp vrvi od “književnih bogova, mega-pisaca, književnih tajkuna i mafijaša”.

U svemu tome, muškarci su nešto umereniji, zadovoljni time da naprave priručnik za uspešnu karijeru i poslovanje bez rizika, eventualno priručnik žanra popularne psihologije za instant osvešćivanje i obračun sa frustracijama. Ženama, međutim, najmanji je problem postalo napisati knjigu, dok se najviše energije i angažovanja ulaže u PR za napisano. Supruge pisaca ne žele više samo pratiti svog dragog na prijemima i aplaudirati mu u maloj crnoj haljini dok prima nagradu, te dati zajednički intervju koji podrazumeva foto-duplericu.

One više nisu zainteresovane isključivo za komfor i medijsku prepoznatljivost na račun dosadnog muža sa lulom i kucaćom mašinom. I one žele da budu pisci. Baš kao i njihove prijateljice koje bi htele na tu istu duplericu, ali nisu obdarene nikakvim posebnim talentom. Ispostavilo se da papir trpi sve, a urednika mešetara najmanje brine kvalitet napisanog, naprotiv. On se bavi “odjekom” imena koje piše, njegovim medijskim (čitaj: tabloidnim) tretmanom i planiranjem zarade.

U Srbiji, chick-lit još uvek nije naročito popularan, literatura koju na plažu nose dobre ribe, a koju za njih pišu takođe dobre ribe. Ok, Iva Štrljić je napisala “Nemaš pojma koliko te volim”, ali još je rano za ocenjivanje “recepcije” njenog štiva.

Autobiografije, sa akcentom na s kim, kad i gde cvetaju kao pupoljci. Zvezde, prave i lažne, znaju koliko je narod gladan njihove “gole istine”. Oko toga se razumeju i Nives Celzijus i Saša Ćurčić. Pamtim rečenicu Jelene Tinske, pionirke u ovom žanru koja je jednom prilikom rekla: “Da, otkrila sam sa kojim sam muškarcima spavala bez ikakve griže savesti. Ako ja, kao ljubavnica, moram da znam za njihove žene, onda nije u redu da one ne znaju za mene”. Fer plej. Bivša Lokica, glumica i fitnes instruktorka je do sada napisala dvanaest knjiga, a u književnost je uskočila upravo sa “razotkrivajućim” misijama. Najavljujući svoje delo “Tajne kreveta poznatih muškaraca”, ona čitaocima obećava da je sve što budu pročitali istina i da će sve likove lako prepoznati. Takođe, vrlo fer. Čemu čitanje ako izostane ono najslađe?

Njena starija koleginica, Lokica Stefanović, takođe je našla solidan način zabave, medijske zastupljenosti pa i izvora prihoda u mirovini kada su vratolomije po fiskulturnim salama rizik za njene ligamente. Objavila je “Pametno telo”, što je sasvim u redu, budući da je eksploatisala svoja profesionalna, a ne intimna iskustva. Priručnici ovog tipa su više nego popularni, a svako ko raspolaže sa barem dva grama mozga radiće na gluteusu slušajući Lokicu, a ne Sanju Marinković.

Prvenac Marijane Mateus, “Amuage”, izdavačko čedo rektora Miće, već uveliko je legenda. Ne znam da li je u međuvremenu ovaj roman postao obavezna literatura za studente Megatrenda na ispitu iz životnog menadžmenta, ali one manje inteligentne žene se, čitajući o Lotarovom penthausu u kojem se “sve uključivalo na daljinski”, ili dive ili škrguću zubima. One pametnije su našle savršenu zamenu za bensedin. Marijana, kao spisateljica, mnogo više nego Marijana kao kreatorka ili selebriti, uveseljava i staro i mlado.

13240761662864 5 Čekajući žitije Suzane Mančić

"Ja sam bila prava Titova pionirka. Čak sam i štafetu nosila. Za mene je bila čast što sam mogla tih pedeset metara da je držim u rukama"

U romanu “Amouage”, gospođa Mateus govori o konzervativnom delu svog bića, ali i o književnosti koju je zavolela još kao devojčica: “Prvo me je osvojio Branko Ćopić kada smo dobili da ga pročitamo za lektiru. Silno me je poremetio i “Dnevnik Ane Frank”, u petom razredu osnovne. Stvarno sam bila zaluđena literaturom.” I odmah zatim, u prvoj sledećoj rečenici – provalija: “Na sreću nikada nisam bila u fazonu sirotog Olivera Tvista”, ali je zbog toga jako rano otkrila ruske klasike. Marijana priznaje da u tom periodu svog života mnogo više vremena poklanja knjigama “u odnosu na muškarce” i da je između Ane Karenjine i Nataše Rostove, uvek birala Anu, sa upečatljivom, originalnom argumentacijom – “Uvek sam odabirala ovu prvu zato što je važno imati svoju ličnost. Više ćemo biti cenjeni ako se pokažemo u pravom izdanju.”

Šta nam je autorka ovim redovima želela reći ostaje čudno nejasno, ali njene čitateljke će je verovatno razumeti. Poznanstvo sa prvim suprugom, Miodragom Kostićem, koje počinje njegovim pitanjem dok je parkirao motor “Kuda, šećeru?”, definitivno je spasava sudbine Olivera Tvista, mada ova friška spisateljica navodi da ju je budući muž osvojio malim stvarima”, a nešto atmosfere iz ruskih klasičnih romana osetila je u dvorcu Dunđerski u koji ju je, jednom prilikom tokom zabavljanja, poveo. I ovo iskustvo je majstorski opisano: “Bila sam fascinirana: ući u dvorac, osetiti se kao u nekoj bajci – gledaš konje, šetaš, ručaš. Ne, nismo uzeli sobu. Nisu to bile te varijante, nego me je kao dete – poveo na sladoled. Proveli smo neko vreme zajedno, a onda je morao da se vrati da radi. Imao je firmu za proizvodnju aparata za kokice.”

Tek, tabloidna štampa dojavljuje da i Suzana Mančić, loto-devojka iz srećnih i poharana porno heroina iz ovih manje srećnih vremena, priprema autobiografiju. Džojs (James Joyce) je deo “Uliksa” pisao u Rijeci, Viktor Igo (Victor Hugo) se nije micao iz svog pariskog kvarta kad god je bio zaokupljen nečim novim – uvek je zanimljivo otkriti gde se “rađaju dela”. Suzana je zbog povrede kuka na Ortopedskoj klinici u Beogradu konstatovala da ima idealne uslove da ispriča sve što joj leži na srcu. Kao što rekoh, višak vremena je važan faktor, preduslov zazivanja muza.

spek suyana Čekajući žitije Suzane Mančić

Samo njoj smo verovali kad se smeje i kad plače

Elem, Suzana je “Bingo” ostavila u sigurnim rukama, usamljena je u bolničkoj sobi i mirne duše uzima pero u ruke. Ja sam siguran da će to biti hit. Sasvim dobro odabrana reč, u potpunom skladu sa spisateljskom industrijom. Nadam se samo da neće upasti u zamku, srpskim javnim ličnostima tako dragog, popovanja i moraliziranja. Očekujem sočno štivo o jedinoj ženi MILF kategorije koja je srpskom “Playboy”-u pokazala baš sve, a ubrzo zatim “izgubila” home made porno iz epohe Ante Markovića, oplakala ga i izjadala se, a potom “izgubila” i drugi tranzicione proizvodnje. Meni je prvi tehnički očajan, jer je sniman pre dve decenije, i bolji i prirodniji, dok je drugi nekako previše “dizajniran” da izazove skandal. Dakle, nadam se da Suzana neće omalovažiti buduće čitatelje pričom o sebi kao majci, ženi koja ume da voli i koja se hrabro bori sa svim što život nosi.

Em je svetački oreol dosadan i Amfilohiju Radoviću, em je za njega kasno. Tu se krije taj sukob isplativosti sopstvene intime i povlađivanja lažnom moralu. Navijam za Suzanu. Ohrabrujem onaj bolji deo nje, onaj nelicemerni, spreman na rizik. Mogu da predvidim krajnji rezultat, ali se ipak nadam jednom štivu koje će provinciji u lice nemilosrdno baciti crvenu rukavicu kao nekad sise iznad vode u vrelom đakuziju. Nadam se da će izvući prave kuglice i otvorenošću napraviti dobitnu kombinaciju. Suzi, pusti žitije daj nam sveže meso. Ako si već shvatila gde leži, izvuci (plejbojevog) zeku iz žbuna (ups!). Pričaj nam o seksu bez uvijanja i šablona, pričaj nam kako ti je bilo i kako si proračunavala svaki svoj korak. Za to vreme, šaljem ti grejp i banane na kliniku!

Izvori fotografija: novosti.rs, depo.ba, pulsonline.rs


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.

Editors choice