Čekala sam Godoa pojavio se neki drugi lik

Čekala sam Godoa pojavio se neki drugi lik

Smeju mi se čak i stvari po sobi, dim od cigarete crta podsmešljivo lice koje me ispija, gotovo ugašena muzika još odzvanja u meni, nedovršena knjiga na polici me zadirkuje, a telefon zaklet na večitu ćutnju podrugljivo odbrojava tesne sate.

Čekala sam te zbog obećanja da ćeš brzo doći, zbog svakog nedovršenog dodira i svake ulice koju sam htela sa tobom da prođem dok nam se senke gube niz gradske padine, sjedinjene u jednu. Čekala sam da sletiš među nedra jedne otuđene žene, da predugi beg umiriš i priznaš sebi da me voliš.

Čekajući, pristizali su nagoveštaji tvog postojanja. Jedna jedina kap tvoga znoja na mom telu posle čitave večnosti.

“Oblači se, idemo.”

Ponižavajuća naredba i moje ćutanje koje odobrava tvoju nadmenost i nepoštovanje.
Odlazimo svako na svoju stranu. Vratićeš se. Volim te. Nikada ti to neću reći. Ne smem da ti priuštim to zadovoljsto. Ćutim, ponižena, ukaljana, ubijena i oskrnavljena. To je ljubav. Tako se on i ja volimo, pomišljam. Ljubav je niz uvreda, niz suza, niz protraćenih sati. Uverena sam da se volimo.

Slika 13 Čekala sam Godoa pojavio se neki drugi lik

Hvala svima koji su odustali od mene jer da to nisu, nikada ne bih znala koliko daleko mogu sama

Zatvorena za sve, za tuđe reči, za tuđe poglede. Čekam tu Halejevu kometu da još jednom duž mene proplamti. Čekajući njega, čekajući dobro poznata poniženja i napamet naučene uvrede, negde u ponoru gadnog života pojavio se neko drugi.

Pita da li sme da me nasmeje. Izvlači mi prvi, zatim i drugi osmeh. Neprimetno zaboravljam koga to čekam. Iznenađujem se kako sveto piljim u te pravilne crte lice.

Ne podstiče moje mane, već uzdiže moje vrline. Čini sve da se osetim kao jedina na svetu. Ume da voli, ne stidi se da kaže da je zaljubljen. Ostaje satima pokraj mene i dokazuje šta je, ustvari, ljubav.

Ne čekam više nikoga. Ne plačem. Ne zaboravljam više na život, već ga živim. Ljubav je ona polovina koja ti nedostaje. Ljubav je poštovanje. Ljubav je kada zajedno gledate u istom pravcu. Ljubav nisu suze.

Dragi moj Godo, otišla sam. Čekajući, mogla sam usmrtiti sebe. Čekajući sam opravdavala tvoje bezdušničko ponašanje. Čekajući sam ponizila sreću. Ne mrzim te, ja te se i ne sećam više. I ne pomišljaj na to da mi se ikada vratiš. Razbolećeš se ako dođeš u taj sićušni prostor, sada nepovratnog, vremena. Zateći ćeš znakove ljubavi koji će ti tek sada biti jasni, moje davne i neuredno raspoređene suze, i mene koje više nema. Čućeš i moj osmeh kako odzvanja, ne želim da te on zaboli. I smejaće ti se čak i stvari po sobi ako se ikada vratiš. Ne dolazi.

Zbogom Godo.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i, kune se, da je Niče živ sigurno bi ga smotala.