Da li ste se ikada zapitali zašto je jedna od prvih reči koju naučite ili vas nauče na nekom stranom jeziku upravo psovka? Pored osnovnih fraza: dobar dan, doviđenja, hvala, izvinite, nekako uvek se nađu i one druge, bezobrazne reči. Nešto kao prvi dodir sa folklorom zemlje u kojoj se nalazite. Čak i ako neko ne želi da vas ovome nauči, obično mi sami kada učimo neki jezik tražimo od profesora da nam kaže neku sočnu psovku.
Zašto to radimo i da li možemo da govorimo, a da ne koristimo psovke?
Ne znam za vas ali ja ne volim da psujem, ili ako to radim, radim vrlo retko. Jedino kada nešto moram da izbacim iz sebe. A najviše mrzim kada neko psuje dok vozi auto, jer naravno za našu grešku u vožnji uvek je neko drugi kriv, nikako mi sami.
Mnogi su ubeđeni da vulgarnost loše utiče na osobe, pogotovu na mlade i decu. Niko nam nije do sada objasnio kako obično slušanje jedne reči može da nas iskvari.
Neobična emocionalna moć koju imaju psovke i lingvistički tabui u celom svetu i u svim kulturama, govori da ovakva vrsta reči deluje na najdublje sfere našeg mozga. Reči, osim bukvalnog značenja imaju i konotaciju, jedan emocionalni kolorit potpuno različit od osnovnog značenja termina. Ekstremni primer tabu reči i sinonima: sranje/govno i izmet, kurac i penis, pička i vagina i da ne nastavljam… Psovka izaziva u nama drugačiju reakciju od one koju bi izazvali njeni sinonimi upravo zbog toga što se konotacija i denotacija iste reči kriju u različitim delovima našeg mozga. Uz pomoć amigdale, naše emocije i senzacije povezujemo sa sećanjima i memorijom. Amigdala će pokazati pojačanu metaboličku aktivnost bilo da je ono što čujemo i vidimo prijatno, ili neprijatno i ružno kao psovka, na primer. Reakcija nije samo emotivna nego je i nevoljna, refleksna. Kada pročltamo ili čujemo neku reč automatski preispitujemo naše pamćenje i reagujemo na njeno značenje, uključujući i konotacije. Zahvaljujući automatizmu lingvističke percepcije, tabu reč skreće našu pažnju, pali se lampica, aktivira se amigdala i tera nas da mislimo o negativnim ili ružnim konotacijama.
Istorijske korene psovki, naročito u engleskom jeziku, nalazimo u religiji (damn, hell, god, christ, blasphemy,…). U današnje vreme niko se više ne “skandalizuje” na ovu vrstu bogohuljenja. Za gubitak pogrdnog i pejorativnog u ovim rečima zaslužna je modernizacija i sekularizacija zapadne kulture. Osim ovih, religijskih, imamo i druge izvore. Na primer, ljudske tečnosti i sekreti: shit , piss, fart, snot, spit, sperm… Negativnu konotaciju im valjda daje činjenica da su ove supstance pune mikroorganizama, pa kao takvi i uzroci raznoraznih boleština.
Ima mnogo psovki vezanih za životnje, nacije, religije. Još jedna grupa taboo reči je ona vezana za seks. I polne organe. Čak i danas, kada se o seksu priča i diskutuje mnogo opuštenije i slobodnije nego što je to bilo u prošlosti, argument je i dalje vrlo tabu. Šezdesete su donele i seksualnu revoluciju koja je za posledicu imala raskrinkavanje i razbijanje raznoraznih predrasuda i tabua, ali i gomilu seksualno prenosivih bolesti, vanbračne i nepriznate dece, silovanja, seksualnog nasilja, perverzija.
Mislim da svi narodi imaju specifičan način mišljenja i poseban organ koriste da bi mislili. Mnogi misle da nemački jezik zvuči veoma grubo, neromantično, da je to jezik nekih naredbi i optužbi, a zapravo Nemci u govoru puno koriste reč BITTE; Francuzi za koje svi misle da imaju veoma romantičan jezik, seksi, sa čuvenim pariskim “r” najviše u govoru koriste reč JA, a Italijani mnogo psuju, skoro kao mi. Ako je ovo merilo, onda mi mislimo nekim polnim organom, jer kod nas već duže vreme psovka kao takva predstavlja glavni deo srpske rečenice. Ja ne znam kada ste poslednji put čuli rečenicu bez nekih glupih poštapalica i reči poput jebote tebra. Čini mi se da svaka treća izgovorena rečenica ima ove reči. Psovka nije samo tu da bi se izbacila nekakva negativna energija, bes, već ona jasno oslikava način mišljenja i jezgro je savremene srpske sintakse.
Pa dobro, ponekad možete da opsujete, čisto da vidite kako je to. Ali ne treba preterivati!
Velimir Mladenović je student francuskog jezika i književnosti. Između ostalih listova piše i za b92.net. Zanima ga učenje stranih jezika, istorija, književnost… Voli da putuje i uglavnom je na putu.
