Čemu služi opšta kultura?

Čemu služi opšta kultura?

Na razmišljanje na ovu temu naveo me je razgovor sa jednim odraslim (pritom fakultetski obrazovanim!) Nemcem, koji je doduše završio fakultet u oblasti mašinstva, ali koji se nije iznenadio kada sam mu rekla da mi je čudno što celo odeljenje jedne nemačke gimnazije nije čulo za Lava Tolstoja, ni “Rat i mir”. A profesorka književnosti je rekla kako je “čula za spisateljicu Anu Karenjinu, ali nije još ništa od nje pročitala”. On mi je rekao da to nikako nije čudno, jer ni on nije čuo za njih – a i zašto bi, on se bavi mašinstvom!

To onda treba da znači da oni koji ne završe Filološki fakultet ne treba da poznaju pravopis, a oni koji ne završe Filozofski ne moraju da znaju ko je Kant! Ovakav stav je potpuno pogrešan.

Čovek je po prirodi radoznao i ima potrebu da stalno nešto novo saznaje. Ranije su knjige bile te koje su zadovoljavale tu našu potrebu za nečim uzbudljivim, novim, za avanturama i neverovatnim pričama. Knjige su oduševljavale i inspirisale. Danas je sve pojednostavljeno: televizija i kompjuteri su tu da bi oduševljavali, a ne treba ni da ih tražite, njihov je zadatak da nađu vas, da nađu što više publike. Televizije se bore za što veću gledanost, pa su “reality shows”, “talk shows” i tračevi o poznatima glavni sadržaj većine televizija, a uz to i u udarnim terminima. Sve je manje kulturnog sadržaja, a i postojeći zalazi u sve sitnije sate, tako da oni koji rade (rano ustaju) nemaju prilike da ga prate. Kao što je Jelena Karleuša jednom prilikom izjavila, njena rubrika u “Kurir”-u ima mnogo većeg uticaja na javnost nego “NIN”, što je nažalost tačno.

Ali ne može se čovekov život bazirati na memorisanju informacija o izjavama, brakovima i razvodima poznatih ličnosti. Poznate ličnosti žive od toga što su poznate i što neko piše o njima. A samim tim što su oni poznati, sledi da smo mi nepoznati – a onda i manje bitni? Paris Hilton postaje nečiji idol i onda je sasvim u redu ne čitati knjige – jer, ni Paris ih ne čita.

Danas mladi sve više koriste tri tačke (…) u nedostatku reči i načina da iskažu ono što su zamislili, mešaju latinicu i ćirilicu, jer sve manje čitaju. Postoje srednjoškolci koji priznaju da nikada u životu nisu pročitali nijednu celu knjigu, srpski polažu pomoću interpretacija književnih dela, a nekad i bez njih.

U Srbiji je samo 7% stanovništva fakultetski obrazovano. (Ministarstvo se brani time da se po evropskim standardima i više škole računaju u kategoriju zajedno sa fakultetima, što bi onda činilo 11%.)

A opšta kultura je pismenost! Da ne bih rekla “proširite vidike”, proširiću svoj savet: radite na sebi! Nemojte pratiti šta drugi rade, uradite nešto sami. Naravno, treba biti informisan, znati ko je ta Paris Hilton, ali onda treba uraditi nešto za sebe. To ne mora da znači pročitati ceo “Rat i mir”, ali znači sticati informacije iz različitih oblasti, imati sliku o onome šta se dešava u durštvu, kako stvari ovde funkcionišu ili ne funkcionišu, šta je realno, šta je u redu, šta je normalno, šta je tolerancija. Nemojte dozvoliti da vas neko uči da mrzite jednu ili drugu grupu ljudi iz bilo kog razloga. Imajte svoje stavove i ako radite nešto iz ubeđenja, radite to onda iz svog, a ne tuđeg!

Školski sistem može se kriviti i kritikovati, ali ako školski sistem i ne ispunjava svoju ulogu, onda treba sami da je ispunite. Ne mora politika da vas interesuje, ali znajte šta se dešava u Libiji; ne morate voleti geografiju, ali znajte barem glavne gradove evropskih država i razliku između Mongolije i Moldavije; ne morate voleti istoriju, ali pogledajte ko su bili Nemanjići a ko Obrenovići i šta je to Vizantija; budite hrišćani, ali znajte šta je i budizam i islam, i mrzite slobodno filozofiju, ali pogledajte o čemu su govorili Sokrat i Platon! Neka deluje sve bespotrebno i glupo, ali verujte mi, Platon je imao više da kaže od Paris Hilton.

Neka u zapadnim društvima bude trend da znaš svoju struku i da ni za šta drugo nisi čuo, ali kod nas ne mora. Znati znači imati izbor, biti kritičan i imati sopstvene stavove i upravljati nečim, pa neka je to samo sopstveni život, ali i to samo sasvim je, sasvim dovoljno!

Štreberi nikad nisu bili omiljeni – jer su štreberi! Ali reč štreber potiče iz nemačkog jezika od glagola “streben” i znači težiti nečemu, ići ka nekom cilju. Konotacija reči jeste promenjena u negativnom smislu, ali njena suština nije negativna.

Amerikanci uglavnom nisu štreberi, “Amerikanci su glupi”. Prema nedavnom istraživanju, skoro trećina osnovaca nije umela da pronađe svoju državu na karti sveta, a od ukupnog stanovništva čak petina to još uvek ne ume. U tom smislu, radije budite štreberi!

Zato: treba imati opštu kulturu, biti kritičar društva i ne dati se lako oduševiti čisto terminološkim izražavanjem političara, na primer, koji mogu i ovim rečima da vas ubede kako je za državu, a i za vas veoma korisno kupovati baš crvene patofne! Ovo je jedan tipičan primer “visokoumnog” praznoslovlja: “Poštovani prijatelji, uvažene kolege i saradnici, neprestano povećanje kvaliteta i aktivnosti garantuje učešće jedne značajne grupe u formiranju pravca edukacije u cilju napretka. Praksa svakodnevnog života pokazuje da početak opšte akcije zauzimanja stavova pomaže u pripremi i realizaciji novih pogleda, a bogata i raznolika iskustva pokazuju trend jačanja i razvoja struktura!… Kupite crvene patofne!”

A vi nemojte, nego se raspitajte ko je Lav Tolstoj i odlučite sami za sebe šta je dobro a šta su prazne priče, kada vas neko iskorišćava, a kada radite za sebe!


Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…