Četvrta beogradska priča

Četvrta beogradska priča

Ispred požutelog ogledala, Bogi je u kupatilu, u beloj atletskoj majci imitirao boksera.

Šmrkao je, poskakivao, izbegavao “udarce” pa je zastao i stegao bicepse. Pognuo je glavu i pogledao samog sebe ispod obrva.

Pramičak masan od kreme, satima pažljivo i precizno uvijan, lagano se izvio pa je pao preko naboranog Bogijevog čela.

Bogi se svim silama trudio da se namršti kao čikaški gangster.

- Supa ti se ‘ladi sine! – čulo se iz kuhinje.

Bogoljub je bio živahan dvadesetpetogodišnjak koji je živeo u centru Beograda. Završavao je Mašinski fakultet u roku, trenirao je boks i veslanje. Bio je visok, crn, dubokih kestenjastih očiju, punih usana i širokih leđa. Bio je i prilično pametan, inženjerskog rezona i mogao je da sklopi i rasklopi svaku mašinu koja postoji na svetu. Imao je snažan sportski duh ali je verovao u fer-plej i čist račun. Imao je mnogo prijatelja, visokih, lepih beogradskih mladića koji su 1947. godine išli na igranke i u hodu začešljavali masnu frćoklu iznad čela.

I Bogoljub je imao curu. Julu Poštrbnjak. Jula je iz provincije došla u Gimnaziju u Beograd i mnogo je učila. Imala je gustu crnu kosu koju je večito vezivala trakom u pletenicu i razmaknuta dva prednja zuba. Iskreno, nije bila mnogo duhovita ni rečita pa je Bogoljub Jelu često branio od komentara “nije ona za tebe”.

Jula je roditeljima skoro svakog dana pisala isto pismo.

„Majko, tajko i baba Zorka,

Ja sam dobro.

Učim i lepo se hranim.

Još nije pitao.“

I skoro svaki put dobijala isti odgovor iz provincije.

„Julo,

nemoj da te guja ujede pa da se ne udaš.“

Bilo je dana kada je Bogoljub čekao Julu posle časova. To je za Julu bio poseban praznik za sujetu, jer su se mnoge devojke kikotale oko Jule, gurkale je i golicale od silnog uzbuđenja što će se grupica beogradskih mangupa pojaviti isped škole.

I tako, jednog jesenjeg popodneva, Bogoljub je sa dva drugara, čekao Julu. Devojke su vrvile iz Gimnazije, došaptavale se i šacovale momke. Neka se usudila i da im mahne posle čega je nastao opšti haos kikotanja i skrivanja iza svesaka.

Konačno, Jula se pojavila okružena razgoračenim drugaricama. Hodala je nadmeno, lagano, kao da je želela da se svaki trenutak produži što je više moguće.

Bogi je začešljao frćoklu i poljubio joj ruku. Devojke su ostale bez daha. Lice svake od njih stopilo se sa peglanim crvenim keceljama, a jednoj se okamao uzdah “Joj Julo, blago tebi!”

Bogijevi ortaci simultano su se začešljali, a onda je Miroslav zvani Klada (jer je u osnovnoj, zarad opklade jeo kredu i zapalio vatru ispod klupe) prelomio:

„Devojke, hoćemo li do Tašmajdana?“

Redom su svi, malo gledajući u sivi beogradski asfalt, malo gledajući jedno druge – Jula sa dve drugarice, Bogi, Klada i Zoran zvani Muta (Bogijev drug koji, na iznenađenje datog nadimka, nikad nije mnogo pričao), šetali ka Tašmajdanu na kokice.

Jula je bukvalno poskakivala kako bi pratila Bogiijev brz hod (i kako bi ga uhvatila pod ruku) ali Bogi, tvrd orah, nikad nije voleo javno da pokazuje kako ima curu.

“Pa Bogoljube…us..pori”, zadihana Jula je gubila živce dok je Bogi sasvim neprimetno usitnio korak. Kako ga je stigla, tako ga je uhvatila za nadlakticu i Bogija je, razume se, oblio hladan znoj.

“Julo, upristoji se”, promumlao je postiđeni Bogi.

“Imam jednu tajnu”, šapnula mu je ona, stisla mu mišicu i otrčala par metara ispred momaka zgrabivši sa sobom i zakikoćene drugarice.

“Gde odoše ove?” upita Klada.

“Nešto se domunđavaju, ko sve žene”, reče Bogi.

“Oćeš se kladimo da ću ih stignem i da ću da otkrijem šta se domunđavaju?”

“Vratiće se.”

“A ‘oćeš da se kladimo?”

Tašmajdanski park je mirno kročio u tiho veče pa su boje odjednom bile teže. Mrak se podvukao pod opalo lišće i rasuo se među stablima.

Jule i drugarica nije bilo.

“Julo!!! Mrak će! Julo!”, dovikivao je Bogi, već duboko zašavši u park, a Jule i drugarica, nigde.

“Ja ću na vamo. Klado, ti idi na onu stranu, Muto ti na ovu. Kad nađemo devojke, vraćamo se na ovo mesto da se okupimo.”

“‘Aj se kladimo da ću ja prvi da ih nađem…”

Prilično iznervirani, momci se raziđoše u potrazi za kikotavim gimnazijalkama. Bogi je u sebi ponavljao kako će Juli debelo očitati bukvicu kad je nađe, Klada je zviždao a Muta je, on je… pa on je samo ćutao.

“BA!”, iza drveta iskoči Jula i nakači se Bogiju oko vrata.

“Julo, pa dobro da li si ti normalna? Je l’ ti znaš da je… Julo? Šta to radiš? Vrati kecelju, Julo. Julo…”

Jula se, te večeri u Tašmajdanskom parku, odlučno i nezaustavljivo, pohotno skidala gledajući zgroženog Bogoljuba, smešući mu onim razmaknutim zubićima.

“Uzmi me Bogoljube! Uzmi me!”

Kako je koji deo odeće pao na travu, tako ga je siroti Bogi podizao i gurao Juli u ruke. Kačila mu se oko vrata, dahtala je, ujedala ga, štipkala i opipavala a Bogi je pokušavao da je obuzda.

“Julo, neću te!!!”, najednom povika Bogoljub, a Jula, več poluobnažena, skupi svoje usne i šokirana povikom, smrači pogled ka Bogiju, otrgne mu stvari iz ruku i prosikta: “Nadam se da te niko nije čuo, prostačino jedna!”

Na drugom kraju parka, iza drveta, čučala je Marija, Jelina drugarica čekajući Kladu i njegovo zviždukanje.

“BA!”, iskoči Marija. “Eh kakav si ti neki, pa ja bih bolje našla devojku u nevolji sto puta bolje od tebe!”, reče ona uvijajući i glas i stas oko zatečenog Klade.

“‘Ej ti. Naš’o sam te, ‘ajmo sad da se vratimo…”

“Koliki čovek, a uplašio se!”

“Ja se uplašio? Ja se up.. ‘Oćeš se kladimo da smem cele noći da budem u parku i to sam?”

“‘Ajde, ali i ja da budem sa tobom…”, umilno reče Marija i privije se Kladi na grudi.

Marija i Klada su se ljubili i golicali, mazili i štipkali i na kraju su završili na mekanoj Tašmajdanskoj travi u strastvenom zagrljaju među opalim lišćem.

“BA!”

Jadnog Mutu, u svom zadatku da nađe devojke, preseče Lola, bucmasta pegava riđokosa skrivalica.

“Pa kaži nešto mutavi. Jesam li te uplašila?”

Muta odmahnu glavom, uze je pod ruku i povuče ka mestu sastanka sa ostalima.

“Gde ćeš…” ne tako slabašna Lola povuče ga natrag ka sebi i od siline trzaja, Muta završi na Lolinim usnama.

Pretrnuo, skamenjen, stajao je ko preplašen kunić dok je Lola, usnama pokušavala da razradi taj Mutin ukipljen poljubac, ali bilo je bezuspešno. Muta se nije pomerao. Lola se lati i jezika pa obliza Mutinu bradu i donju usnu, te u trenutku kad je Muta shvatio da će Lolin jezik (koga je takođe zamišljao sa pegama) ući u njegova usta, okrene se i otrča glavom bez obzira.

Na mestu sastanka, zadihan, zgrožen i zamalo uplakan, prvi je stigao Muta, za njim odmah posle Bogi, iznerviran i ljut. Nogu pred nogu, zadovoljan i uprljan od blata i lišća, eto ga i Klada koji je, ugledavši drugare, zazviždao poznatu pesmu.

Muta je gledao netremice u jednu tačku.

Klada se kezio.

A Bogi se iskreno požalio drugarima: “Ima li u ovom Beogradu negde neka fina cura za mene…”

“Nada” , konačno progovori Muta.

“Moja sestra od tetke. Nada.”

To je bio prvi put da je moj deda, Bogoljub, čuo za babu Nadu, a to, kakav im je bio prvi susret, ko je upao u Dunav, ko je koga ošamario i kako su se poljubili, to je već neka tamo peta beogradska priča…


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete od vajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.