Četvrtak sa Dunjom: Stvari o kojima treba da se porazmisli!

Četvrtak sa Dunjom: Stvari o kojima treba da se porazmisli!

Ja sam shvatila da ima mnogo nekih obaveznih pravila koja svaki čovek mora da zna napamet  i mora da ih ima u vidu svaki dan u životu, i da zna šta treba, a šta ne treba da se radi. Ne znam ko je to sve smislio da bude baš tako. Kažu da ljudi postoje već mnogo dugo, mislim da možda postoje čak milion godina, a to je baš dugačko! Sigurno je onda za celo to vreme svako smišljao po malo, pa se nakupilo. Ja još nisam smislila nikakva pravila, jer sam se kasno rodila pa sam zbog toga još mala, ali su mi pale na pamet neke stvari o kojima bi moglo da se porazmisli, pa da možda i one postanu neka pravila!

Slika30 Četvrtak sa Dunjom: Stvari o kojima treba da se porazmisli!

Imam ja štošta da predložim

Na primer, ja mislim da treba i psi i mačke da nose gaće, zato da bi i oni bili kulturni, iako nisu ljudi. Ružno je kad se oni šetaju po ulici bez gaća, pa mi moramo da ih gledamo takve! Oni imaju repove, ali ne mogu repovi da zamene gaće! Zato bi to trebalo da bude glavno pravilo, da svako svom psu kupi gaće i da mu ih oblači kad ide napolje, a može da nosi i po kući, to bi bio k’o neki bonton!

Moglo bi da se napravi i neko pravilo da deca u školu mogu da donesu igračke i da se igraju  ili da rade nešto drugo što je zabavno, jer ako mora da se uči kod kuće kad se dođe iz škole, što onda ne bi moglo u školi da se igra kad se dođe od kuće? Mislim isto da bi vikend trebalo da bude mnogo češće nego sad. Treba posle svaka dva ili tri dana koja se rade ili se ide u školu da bude jedan vikend, da bi svi mogli da se odmore. Ja mislim da niko ne bi imao ništa protiv toga!

Mislim i da ne bi trebalo da se dolazi u školu baš tačno na vreme, nego kad ko može. Kad svi dođemo u isto vreme u školu, onda se napravi mnogo velika gužva, jer bude hiljadu dece, plus još neki roditelji  i onda svi jedni druge malo guraju, gaze i tako to, zbog velike gužve. A kad bismo dolazili u školu kad ko može, ne bi se napravila ni gužva, a ni ne bi me niko slučajno gazio. To se sve isto dešava i na poslovima, jer i tamo svi moraju da dođu u isto vreme, k’o u školu. Ja nikad nisam bila ni na jednom poslu, ali sam čula da je isto tako, a možda je još i gore, jer su odrasli višlji nego deca  i zauzimaju više mesta! Zato ja mislim da bi bilo lepše i kulturnije da ne postoji ni školsko ni radno vreme, nego da se dolazi odvojeno, kad ko može da stigne.

Mogle bi i čokolade da budu malo deblje, da ima više da se žvaće, a i ljuljaške bi mogle da se naprave neke koje ne škripe i cijuču. Na televizoru da se puštaju vesti samo jednom, a sve ostalo vreme da budu crtani filmovi  ili neki pravi filmovi, al’ da budu smešni i zanimljivi. Da naprave cipele u koje ne može da uđe voda čak ni kad ja sa njima uđem u vodu  i neko ćebe iz kojeg ne možeš da se otkriješ. Moglo bi da se smisli još mnogo štošta, ali me sad mrzi da razmišljam o tome.  Ipak sam ja još mala, jer sam se kasno rodila.

Prethodne tekstove iz serijala “Četvrtak sa Dunjom” možete pogledati ovde.


Dunja je jedna sasvim neobična devojčica koja vodi buran život. Sa četiri godine izbačena je iz vrtića zbog ujedanja, sa pet je odlučila da se nikad u životu neće zaljubiti, sa šest je naučila da koristi Facebook, a sada sa svojih velikih sedam godina krenula je u školu da nauči još štošta. Ne voli mnogo drugu decu, jer se ponašaju previše detinjasto, a ne voli mnogo ni odrasle zato što su previše ozbiljni. Sa Milanom više ne razgovara.